E-knjige

Jutros je, usred ljeta, snijeg pao, težak

i mokar. Plaču zaprepaštene bašče. Bilježim to

i šutim, jer svikao sam na čuda. Vidim, kroz okna

dućanska, zabrinuta prolaze lica, i nijema. Kamo

će stići, Bože, Koji sve znaš? Ne hulim, samoću

sam ovu primio ko dar, ne kaznu, ko premoć, nipošto

užas. Stići će, znam, odjutra, ljudi neki. Morao

je i noćas neko umrijeti. Duša je moja spremna, ko

kalem i papir predamnom. Šutnja i čama. Koga Si,

noćas, otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati
jutrom, uz duhan i kahvu, narednih dana? Treba

biti mudar, neka se strava čekanja na licu

ne očituje.  Jer, dugo je trebalo dok shvatih:
ovo je grad u kom sve bolesti zarazne su. Širi se

ljubav ko žutica i kuga. I mržnja se jednako koti.
Nisam li, možda, odviše sam? Nije to dobro,
toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože?
Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena

kiša lila ponad grada, pometnja i strah rasli

ko korov.  A malo je zdravih u gradu duša. I pravo je

što je tako.  Jer, bolest otkuda - jasno mi je,
al otkuda zdravlje? Je li, Bože, zbilja,

otkuda zdravlje? Pitaju li to ovi ljudi oko mene
(što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista,
ni pred Tvojim, ni pred mojim licem), pitaju li?
I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca

uzdrhtala ove redove da vide! Griješim li

prema sebi, tek tada sam drugima prav. Prema

njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam.
Šta je onda istina, reci mi, Bože moj? Moli Te

skromni Mula-Mustafa, što druge želje nema već
tiho da bude, i još tiše ode, kad dođe čas.