E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

Aska i vuk - Ivo Andrić

Ovo se desilo u ovčijem svetu na Strmim Livadama. Kad je Aja, krupna ovca
teškog runa i okruglih očiju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva
ostala novorođenčadi šaka vlažne vune koja počinje da kmeči. Bilo je žensko. I bilo je
siroče, jer je Aja upravo tih dana izgubila muža koga je mnogo volela. To dete majka
je nazvala Aska, nalazeći da je to vrlo pristalo ime za buduću ovcu-lepoticu.
Prvih dana jagnje je išlo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali čim je stalo da
trči na svojim još krutim i neobično izduženim nožicama, i da pase samostalno, odmah
je počelo da pokazuje svoju ćud. Nije se držalo majčina skuta, nije slušalo njena
dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje
je samo nalazilo, da traži odvojenu pašu na udaljenim mestima.
Majka je opominjala svoje inače dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga
savetima i prekorima i predočavala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao što je
njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvoločan vuk, kome čobani ništa ne mogu i koji
kolje ovce i njihovu jagnjad, naročito kad se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i često
se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to žensko, da je ovako svojeglavo i
nemirno. Na koga je da je, tek to šilježe – tako u ovčijem svetu nazivaju šiparice i
dečake – bilo je velika briga materina. U školi, Aska je prilično učila i dosta dobro
napredovala. Ali kad god bi majka otišla da se raspita za njene ocene i vladanje,
učiteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi đak, samo da nije
tako živo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odličnu ocenu.
Jednog dana, kad je završila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku
i izjavila da želi da uči baletsku školu. Majka se najpre odlučno oduprla. Navodila je
mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog. Dokazivala je da niko u njihovoj
porodici nije bio drugo do mirna ovca domaćica. Umetnost je, govorila je majka,
nesiguran poziv koji nit hrani nit brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je
neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak
ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve
tako. – Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja kćerka
pošla upravo tim putem?
Tako je odgovarala Asku njena brižna i dobronamerna majka. Ali poznavajući
narav svoje kćeri, unapred je znala da se njenoj želji neće moći dugo odupirati. I
popustila je. Upisala je malu u ovčiju baletsku školu, nadajući se da će tako možda donekle
ukrotiti njen urođeni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u većini osuđivali tu
majčinu odluku.
Ne bi se moglo reći da je Aja bila ravnodušna prema zamerkama i ogovaranjima
ovaca i ovnova u toru i na paši, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one
njegove osobine koje ne odobrava u duši. Malo-pomalo, mirila se ovca-majka sa
ćerkinom željom i počinjala drukčije da gleda na stvar. Ona se pitala šta, na kraju
krajeva, može biti ružno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih veština, jedina
kod koje se služimo isključivo svojim rođenim telom.
To mirenje joj je bilo utoliko lakše što je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara
i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devojčica je bila čedna i bezazlena kako
se samo poželeti može. Ali svoje čudne i opasne navike da luta daleko od ovčijih
pašnjaka i plandišta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednog dana desilo se ono čega
se Aja uvek pribojavala.
Aska je sa odličnim uspehom završila prvu godinu baletske škole i upravo je
trebalo da počne drugu. Bio je početak jeseni sa još jakim suncem, koje neprimetno
počinje da bledi, i toplim kratkim kišama od kojih se stvara radosna duga iznad vlažnih
i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naročito vedra i živahna – i rasejana.
Zanesena svežinom dana i lepotom sočne trave, zašla je malo-pomalo sve do ivice
udaljene bukove šume, pa čak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski činilo, naročito
sočna i što dublje u šumu, sve sočnija.
U šumi je bilo još mlečne magle koja se, kao ostatak neke čudne noćne igre,
povlačila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna tišina stvarale su
začaran predeo u kom prostor i daljina nisu imali mere i u kom je vreme gubilo svoje
značenje.
Aska je njušila stare nagnute bukve obrasle mahovinom koja opija kao priča o
neobičnom doživljaju, pretrčavala svetle zelene čistine, i činilo joj se da priči nema
kraja ni neobičnim doživljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih čistina – našla
se odjednom lice u lice sa strašnim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve
do tih krajeva u koje inače vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno,
zelenkasto i smeđe, omogućilo mu je da se izjednači sa jesenjim bukvama i travom
koja počinje da vene.
Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i
varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk užagrenih očiju, podvijena repa i kao na
smeh malko iskeženih zuba, strašniji od svih majčinih opomena. Krv se u Aski sledila i
nožice su pod njom odrvenele. Prisećala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta,
ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugdašnja, grozna i
neverovatna u svojoj grozoti.
Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomične žrtve, polaganim, mekim hodom
koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu,
posmatra šilježe i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od
zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati čak ovamo i doći mu tako
reći pod zub.
Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u
kom je već bila potonula, i nezamišljene, krvave i konačne činjenice koja se krije iza
reci – smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila
da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je
dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna.
Poslednji pokret mogao je biti samo – igra.
Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan od onih pokreta
koji se vežbaju uz "štanglu" i koji još i ne liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa
treći. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji
trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih je nizala jedan za
drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer ako između jednog i drugog pokreta
bude samo sekund razmaka, smrt može ući kroz tu pukotinu. Izvodila je "korake",
onim redom kojim ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice: "Jedan – i
– dva! Jedan – i – dva – i – tri!" Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine
mogla da nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji nepomično
kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na figure koje se u školi izvode bez
oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograničeni. Pravilno i
potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo. Jedna, pa
druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i veštine. Morala je da ponavlja
pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud
je nastojala da se seti još nečega što bi mogla da izvede i čime bi zatrpala ponor koji je
čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava,
a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice
postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i
njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti
i, da bi se živelo, – igrati.
I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i
zna.
Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna
i bezimena šuma iznad Strmih Livada.
Preko zelenih čistina, preko uskih prolaza, između sivih i teških bukovih drveta,
po glatkom i smeđem ćilimu od lišća koje se godinama slaže jedno na drugo, igrala je
ovčica Aska, čista, tanka, ni još ovca ni više jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova
maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi ušla u pramen tanke magle a svetla, kao iznutra
obasjana, kad bi se našla na čistini prelivenoj suncem. A za njom je, nečujnim
koracima i ne odvajajući pogled, od nje, išao matori kurjak dugogodišnji i nevidljivi
krvnik njenog stada.
Lukavi, hladni i poslovično oprezni vuk, kome ni ljudi ni životinje nisu mogli
ništa, bio je najpre iznenađen. To iznenađenje pretvaralo se sve više u čuđenje i čudnu,
neodoljivu radoznalost. Isprva se prisećao ko je i šta je, gde se nalazi i šta treba da radi,
i samo je govorio sam sebi: "Da se prvo nagledam ovog čuda neviđenog. Tako ću od
ovog čudnog šilježeta imati ne samo krv i meso nego i njegovu neobičnu, smešnu, ludu
i ludo zabavnu igru, kakvu kurjačke oči još nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi
ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god hoću, i učiniću to, ali tek na svršetku
igre, kad vidim celo čudo dokraja."
Misleći to, vuk je išao za ovčicom, zastajkujući kad ona zastane i opružajući
korak kad ona ubrza ritam igre.
Aska nije mislila ništa. Samo je iz ovog malog tela, koje je bilo satkano od čistih
sokova životne radosti a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila
neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno:
da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego
čudo.
Tako se – novo čudo! – i vukovo čuđenje pretvaralo sve više u divljenje, stvar
potpuno nepoznatu u vučijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se ičem na svetu dive,
oni ne bi bili ono što su. A to nepoznato osećanje divljenja obeznanilo je vuka toliko
da ga je ova izgubljena ovčica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga
vodi na nevidljivoj ali čvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku koja mu je proturena
kroz njušku.
Idući tako mesečarski, ne gledajući gde staje i ne dajući sebi više računa o pravcu
u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: "Krv i meso ovog šilježeta nikad mi
ne ginu. Mogu da ga raščerečim u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego, da se
nagledam čuda. Da vidim još ovaj pokret, pa još ovaj..."
I sve tako, još ovaj, pa još ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obećavao
idući, još uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, šumske čistine i sumračni vlažni
hodnici ispod bukava, zastrti suvim lišćem.
Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da
produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela.
Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo
stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve
mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u
kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a
njena igra je sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je
sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.
Kad bi joj se učinilo da se vuk pribira i priseća ko je i šta je, onda je pojačavala
brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobične skokove, koji
su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu želju da se ponove.
Skakala je na povaljene bukve i na onom jastučiću od mahovine koja ih pokriva,
stojeći samo na stražnjim nogama, pravila od sebe belu, veselu čigru koja zaslepljuje
oči gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretrčala sitnim i sve
bržim koracima neku ravnu i još zelenu površinu među drvetima. Kad bi naišla na
otvorenu strminu, spustila bi se strmoglave, oponašajući smelu skijašicu, niz stazu od
glatkog suvog lišća, ali tako brzo kao kad neko palcem prevuče briljantan "glisando"
preko klavijature: fuuu-it! A vuk bi se sašuljao za njom što brže može, samo da ne
izgubi iz vida ništa od igre. Još uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i
meso ovog šilježeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je
to ponavljao svaki put sve kraće i slabije, jer je u njemu sve više mesta zauzimala igra i
potiskivala sve ostalo.
A ni vreme ni dužinu puta nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je živela a on je
uživao.
Kad su čuli bolni meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je išla od stada do
stada, čobani su izabrali između sebe dvojicu mlađih i smelijih i poslali ih u šumu da
potraže izgubljeno neposlušno šilježe. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali
dobru, a drugi je nosio o ramenu pušku, ako se tako može nazvati ono nešto garave
kapislare. To je bila slavna starudija, jer se pričalo da je njegov otac ubio iz nje, na
samoj ogradi svoga tora, izgladnela vuka. A i to, kao sve što se priča, ko zna kako je
bilo, i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino parče vatrenog oružja na Strmim
Livadama, i ono je služilo više da podigne hrabrost i samopouzdanje kod čobana, nego
što je bilo stvarno opasno za vukove.
Došli su do ivice šume i tu su malo oklevali, pitajući se u kom pravcu da krenu.
Jer u šumi ima hiljadu ulaza, a ko će sagledati nevidljive tragove jagnjećih papaka.
Pošli su po tragu zelene trave i dobre paše, kao najsigurnijem. Sreća ih je poslužila.
Tek što su ušli malo dublje u šumu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini
ispred sebe čudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su
neprimećeni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ovčica Aska prelazi zelenu
čistinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klipše krupni olinjali vuk, i
oborene njuške, sav u pogledu, povlađuje repom.
Nekoliko trenutaka čobani su stajali kao skamenjeni od čuda, ali onda su se
pribrali. Kad je Aska došla do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a
vuk se nalazio još na čistini, okrenut gledaocima bočno, stariji čobanin je skinuo
pušku, nanišanio i opalio. Odjeknula je šuma i poletelo suvo lišće sa retkim, uplašenim
pticama.
Na okrajku čistine desila se neočekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao
ptica pogođena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u šumu.
Čobani su strčali i na ravnom mestu našli onesvešćenu Asku. Nikakve povrede
nije bilo na njoj, ali je ležala u šumskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.
Stariji čobanin je napunio pušku, a mladi je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i
tako su krenuli za krvavim tragom. Išli su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo
ići. Ranjeni vuk je imao sange da beži svega stotinak koraka, dok mu je rana bila još
vruća, a onda se srušio u jednom čestaru. Stražnji deo tela bio mu je oduzet, ali je
prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.
Sunce je bilo tek prošlo polovinu neba kad su se čobani vratili. Silazili su
zagasitim pašnjacima, između stada i torova. Mlađi je vezao kurjaka svojom tkanicom
za stražnje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izduženu telesinu. A stariji
je nosio belo šilježe. Prebacio ga je, po čobanskom običaju, sebi preko vrata. Askina
lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.
Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je čestitanja, graje i pevanja, i
prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca.
Aska je došla sebi. Pribirala se sporo, ležeći u travi nepomična i skopnela, više
slična bačenom runu nego živoj ovčici. Nije osećala na sebi zdrava mišića ni žilice
koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presrećna, užurbano trčala njena majka i kupile se
ovce i ovnovi kao na čudo.
Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od strašnog doživljaja, ali su njena
mladost i volja za životom, majčina dobra nega, i opšte saučešće svih stanovnika
Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslušna ćerka i
dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama.
Po svetu se pisalo i pričalo i pevalo o tom kako je ovčica Aska nadigrala i
prevarila strašnog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o
svojoj igri u šumi. Jer, o najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da
govori. Tek kad je prošlo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje teško
iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila čuveni balet, koji su kritičari i publika
nazivali "Igra sa smrću", a koji je Aska uvek nazivala "Igra za život".
Posle je živela dugo i srećno, postala igračica svetskog glasa, i umrla u dubokoj
starosti.
I danas, posle toliko godina, igra se taj njen čuveni balet u kom umetnost i volja
za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt.

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
260188

Powered by Blogger.ba