E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

Most na Žepi - Ivo Andrić

Četvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf i kao žrtva jedne
opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i proleće. (Bilo je
neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem
iziđe Jusuf iz zatočenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednoličan. Ali
od onih zimskih meseci, kad između života i smrti i između slave i propasti nije bilo
razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i
zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito
dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reči.
Živeći zatočen, u osami i nemilosti, vezir se setio življe svoga porekla i svoje
zemlje. Jer, razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su
oboje još dok je on bio skroman pomoćnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im
se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela
Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreći, misliti na daleku zemlju i raštrkano selo Žepu, gde
u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i
ne sluti naličje slave ni cenu po koju se uspeh stiče.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz Bosne.
Raspitivao se, i kazivali su mu. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskuda, glad i
svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoć svima svojima, koliko god ih još ima u
Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od građevina. Javiše mu da
ima još četiri kuće Šetkića, da su ponajimućniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj
osiromašio, da im je džamija oronula i ogorela, česma presahla; a najgore im je što
nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za
Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušća. Kakav god most načine od
brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao i svi gorski potoci,
pa podrije i otplavi grede; ili nadođe Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušća, i ona
naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima,
pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, učinio bi im najveće dobro.
Vezir dade šest ćilima za džamiju, i novca koliko treba da se pred džamijom
podigne česma sa tri lule. I u isto vreme odluči da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova
u okolini Carigarda i po njima se pročuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa
dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali začuđeni
Višegrađani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki
kameniti most, tucka, među prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka, i kako
premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan
sedre iz koga je vađen kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan,
koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i borićima. Kopali su dok nisu
našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan
višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde će biti
skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vrati u Carigrad
s računom i planovima.
Neimar ostade da čeka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od
hrišćanskih kuća ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga čine Drina i Žepa,
sagradi brvnaru – onaj vezirov čovek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumači – i u
njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo
voće. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste
sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vrati i onaj činovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom
trećinom potrebnog novca.
Otpoče rad. Svet nije mogao da se načudi neobičnom poslu. Nije ni naličilo na
most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa između
njih dva reda kolja, prepletoše prućem i nabiše ilovačom, kao šanac. Tako svratiše reku
i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog
dana, negde u planini, oblak, i začas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noć provali već
gotov nasip po sredini. A kad sutra osvanu dan, voda je bila već splasla, ali je pleter
bio isprovaljivan, kolje počupano, grede iskrivljene. Među radnicima i u narodu pođe
šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali već treći dan naredi neimar da se pobija novo
kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine
odjekivalo kamenito rečno korito od maljeva i radničke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovučen kamen iz Banje, stigoše klesari i
zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen,
beli od kamene prašine kao vodeničari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad
njima i merio im svaki čas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na
zelenom koncu. Već su bili s jedne i druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad
ponestade novca. Nasta zlovolja među radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta
neće biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pričali su kako se govori da se vezir
promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve
nepristupačniji i zaboravlja i napušta već otpočele radove i u samom Carigradu. Ali
posle nekoliko dana stiže vezirov čovek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvna, malo
poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke, iz tamnosiva kamena
škriljavca, pomalja beo, gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama
kao paučinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se
obustavi. Zidari odoše kućama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz
koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i računima.
Samo je radnju prigledao često. Kad, pred proleće, stade led pucati, on je svaki čas,
zabrinut, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i noću, sa lučem u ruci.
Još pre Đurđevdana vratiše se zidari i rad otpoče ponovo. A tačno u po leta bi
posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se
most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i
pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj svaka po
zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak,
lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parče modre Drine, a
duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo nisu oči mogle da se
priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za
taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i
iščeznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili
varošani i divili mu se, žaleći što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
– Valja rodit vezira! – odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenitoj
ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova kao da je od sira rezana a ne u kamen sečena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujući od čuđenja, prelazili preko mosta, neimar je
isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno s
onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pođe po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na
svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po
dućanima i priča, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
– Asli i nije on čovek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu
ja ne otiđi po desetak-petn'est dana. A kad dođem, a ono sve neraspremljeno k'o što
sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od međedine na glavi, umotan do
pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struže ono
kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene
onim zelenim očima, a obrve mu se nakostriješile, bi rek'o proždrijeće te. A nit govori
nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuči, eto godinu i po, a
kad bi gotov, pođe u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama
da se jednom obazrije jal' na nas jal' na ćupriju! Jok.
A dućandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se čude i ne
mogu da nazale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim
sokacima.
A neimar je dotle putovao i, kad bi, dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge.
U groznici, jedva se držeći na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih
franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Već idućeg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu
preostale račune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo četvrti deo svoje plate. Iza
sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg
razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva
daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i čorbu.
Upravo kad je to naređivao – bilo je mirno jutro pod kraj leta – donesoše mu
molbu jednog mladog a učenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom,
pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Čuo
je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni, i nada se da će i na tu, kao svaku javnu
građevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi
veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s
velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrđoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa
crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština Pružiše ruku jedna drugoj, Nastade ovaj
krasni most, Radost podanika i dika Jusufova Na oba sveta.
Ispod toga je bio vezirov pečat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na
većem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U
ćutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujući jednim dlanom
natpis u stihovima, a drugim neimarove račune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je
sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatočeništva. U prvo vreme,
posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim
godinama kad se zna i oseća puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio
moćniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao je da meri visinu svoje moći.
Ali što je više odmicalo vreme, njemu se – umesto da zaboravlja – u sećanju sve češće
javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao
moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao
neodređen užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vređali su ga izvesni predmeti koje pre nije
ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja
je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Zamrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s
nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli
su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokućstvo i oružje u kom je bilo sedefa
odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poče da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u
njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost
poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah
od života. Tako je i ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek
počne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo i kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i
poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga neće poznati; ljudi
će kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima moćnih i velikih koji tako ćutke i
nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra je vezir bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; očni kapci su mu
bili teški, a lice kao sleđeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i
na sirotinju koja će jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mračnu zemlju
Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo nečeg mračnog!), koju ni sama svetlost
islama nije mogla nego samo delimično da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više
uljuđenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom
božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode i
džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim
oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ćeramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled
na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis.
Zaslade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo
deviza: U ćutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo
ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini, i prebacivao preko sebe
ljude i stoku. Malo-pomalo iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih
predmeta koji okružuje svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje
i parčad skela i preostalu građu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo
nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane njegov beo i
smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična
misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo priča, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak.
To je bilo jednog večera kad se vraćao iz planine i, umoran, seo pored kamenite ograde
na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noći. Kad se naslonio leđima na
kamen, oseti da je još topal od dnevne žege. Čovek je bio znojan, a sa Drine je dolazio
hladan vetar; prijatan i čudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se
sporazumeše. Tada je odlučio da mu napiše istoriju.

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
260359

Powered by Blogger.ba