E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

I poglavlje(Prokleta avlija) - nastavak

Ceo svet je nalazio da je to najprirodnije rešenje. Ceo svet, računajući tu i svet iz Proklete avlije. Tu je Karađoz oduvek bio stalni predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha, psovanja, mržnje, nekad i fizičkih napadanja. (Opsovati svakom prilikom Karađozu ćerku, to je ustaljeni davnašnji običaj u Avliji.) Svi oni, omađijani, prate i tumače svaki Karađozov korak i pogled, svaku reč; strepe od njega, izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali ti isti ljudi govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepričavaju njegove podvige. Svi su oni navikli na Karađoza, srodili se na svoj način sa njim. Grde ga, ali kao što se grdi voljeni život i kleta sudbina. On je deo njihovog prokletstva. U stalnoj strepnji i mržnji, oni su postali jedno s njim i teško im je bilo zamisliti život bez njega. I kad već mora da postoji Prokleta avlija i u njoj upravnik, onda je još najbolji ovaj i ovakav. Njegov način rada čudovišan je i ponekad za pojedine starešine, ali u tom načinu postoji uvek mogućnost iznenađenja, u rđavom ali i u povoljnom smislu, kao neka vrsta večite lutrije i stalne neizvesnosti za apsenika. Od toga im sve, pa i sam Karadoz, postaje podnošljivije i lakše, ili bar izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja je za njih uvek teška. Sav taj prestonički svet poroka i nereda smatrao je Karađoz svojim; on je bio njihov "krmak", "stenica i krvopija", "pas i pasji sin", ali njihov.

 

Takav je Latifaga, zvani Karađoz. Možda bi bolje bilo kazati da je takav bio, jer i on je već prilično ostareo i otežao, i izgubio dosta od nekadašnje revnosti i zamorio se, izgleda, da iznenađuje i zaprepašćuje Avliju svojom maštom i dovitljivošću, duhovitim i ćudljivim postupcima, i solomonskim presudama. Sad više sedi tamo na zdravoj i lepoj strani ovog brega, kod svoje lepe kuće u kojoj je poženio sinove i iz koje je poudavao kćeri.

 

Samo s vremena na vreme javio bi se u njemu stari Karađoz, i on bi pred zadivljenom i sujeverno uplašenom Avlijom izvodio neki od svojih velikih podviga, kao pre desetak-petnaest godina.

 

Sa čudnom mešavinom divljenja i ogorčenja, koja se i posle toliko godina osećala u tonu i reči fra Petar je opširno pričao kako je "stari zlikovac" na njegove oči izvlačio priznanje iz nekih Jermena, pohapšenih zbog pronevere u državnoj kovnici metalnog novca.

 

Iz kovnice je polagano ali stalno nestajao dragocen metal. Najposle, stvar je došla i do samog sultana, koji je u svom gnevu zapretio da će najtežim kaznama kazniti visoke činovnike, ako krađe ne prestanu a krivci ne budu pronađeni i državi šteta naknađena. Tada je uplašena vlast poapsila nekoliko neposrednih krivaca iz kovnice, a zatim čitavu jednu bogatu i razgranatu jermensku trgovačku porodicu, jer su konci istrage vodili u njihove radnje. Osam muških odraslih članova te porodice dovedeno je u Prokletu avliju. Tu su ti crnomanjasti i ugojeni ljudi udesili svoj život kako bogati ljudi pod svim uslovima mogu i umeju da ga udese. Dovučene su čitave gomile nameštaja i prostirke, donošena im je svakodnevno obilna hrana. Niko ih nije dirao ni ispitivao. I kad je već izgledalo da će se cela stvar na tome i svršiti, ostareli Karađoz je izveo jedan od svojih podviga iz mladih godina.

 

Jednog jutra, dok je glava te porodice, prestareli, sipljivi i pregojeni Kirkor sedeo u avliji, na maloj klupici, u jednoj udubini apsanskog zida, odjednom se pojavio upravnik i seo pored njega na klupicu na kojoj je jedva bilo mesta za jednog. Ne govoreći ništa, on je celom svojom težinom sve više pritiskivao uza zid Kirkora koji je i inače teško disao. Kad ga je sasvim saterao u kameni ugao, rekao mu je tihim ali strašnim glasom, bez uvoda:

 

- Slušaj, stvar je krupna (carsko je u pitanju!) i ima da se reši odmah, jer će visoki činovnici, nevini ljudi, pogubiti glave zbog vas. Ti si Jermenin, znači lukav i pronicljiv, a ja vredim bar za tri Jermenina. Pa hajde da nas četvorica tražimo izlaz iz ove zapetljane i vrlo opasne gužve. Ono nekoliko uhvaćenih kradljivaca ljudi su od ništa. Oni štetu naknaditi ne mogu. Platiće glavom. Ali vi ste jataci. Kupovali ste kradeno budzašto. Još možete spasti glave i otkupiti se. Znam da ti nisi kriv, nego neko od tvojih. Ali doklegod se pokradeno ne nade i ne vrati u carsku aznu, ti si taj. Nego hajde da to učinimo, jer inače, dina mi i amana, spašće to meso sa tebe u mukama i neće ga ostati ni onoliko koliko ga ima na dečaku od deset godina.

 

Stari Jermenin, pritešnjen, nije mogao da uhvati daha ni da kaže reč. Karađoz mu je šapatom govorio dalje. Prvo je rekao ogromnu sumu koju porodica treba da plati državi. Od te brojke trgovcu se zamračio vid i javio ropac u grlu. Ali Karadoz ga je i dalje pritiskivao uza zid.

 

- Ništa, ništa. Šteta je sigurno velika, ako nije i veća od toga, a to je otprilike četvrtina celokupnog pokretnog imetka. Kako vi o svome imetku dajete uvek lažne podatke, bar za četiri puta manje nego što jeste, to je u stvari samo šesnaestina. Poslušaj me i vrati. Tako stvar može da legne. A ne vratiš li . . .

 

Karađoz je tada izneo trgovcu, koji ga je slušao sklopljenih očiju i ubrzana daha, ceo svoj đavolski plan.

 

U njihovim kućama javila su se poslednjih dana dva slučajna oboljenja. Sumnja se da bi mogla biti kuga. Treba to samo objaviti i svi će oni, od najmladeg do najstarijeg, biti zatvoreni u jermensku bolnicu za okužene. Tu ih se bar polovina može stvarno zaraziti i pomreti. Naći će se ljudi, spolja ili iz posluge, koji će im za to vreme upadati u napuštene kuće i radnje i pokrasti i ono što se vidi i ono što je skriveno. A zatim, nastupiće sve ono dalje što biva sa okuženim i njihovim kućama i imanjem.

 

I govoreći to pritiskivao je uza zid gotovo obeznanjenog Jermenina koji je pokušavao da nešto kaže, da šišteći, kolutajući očima traži malo vremena i slobodna prostora, da bi promislio, da bi se dogovorio sa svojima, ali Karađoz mu nije ostavljao ni jedno ni drugo, ponavljajući strašnim šapatom da sve mora biti rešeno u ovom trenutku i na ovoj klupici.

 

Mnogobrojni apsenici, koji se, kao uvek, pred Karađozom bili povukli u svoje ćelije ili u najudaljenije uglove Avlije, nisu ništa od svega toga mogli da vide ili čuju. Osećali su samo da se između starog Kirkora i Karađoza tamo u onom udubljenju vrši težak obračun. Posle dugog iščekivanja videli su kako upravnik odlazi u nadzornikovu kancelariju iznad kapije, i kako Kirkor posrćući i zastajkujući u bunilu tetura put soba u kojima su bili njegovi. Otud se jedno vreme mogla čuti prepirka i graja - ogorčeni i uzaludni otpor mlađih članova porodice, a zatim je odjednom i to utihnulo. Stari Kirkor je između dvojice najstarijih sinova koji su ga pridržavali otišao do nadzomika, da se dogovore o načinu isplate.

 

U toku idućih nekoliko dana pušteni su svi, sve po dvojica-trojica odjednom.

 

Nedeljama je Avlija pričala o tome kako je Karađoz isterao tešku globu od Kirkora, ponavljajući sve sa pojedinostima koje su samo njih dvojica mogli da znaju, a koje su apsenici na čudesan način saznavali ili sami dodavali i kitili.

 

Često je fra Petar pričao o Karađozu, uvek sa pomešanim osećanjem ogorčenja, gnušanja i neke vrste nehotičnog divljenja, sa čudenjem koje ni samo sebe ne shvata, ali i sa željom i potrebom da što bolje rečima prikaže sliku toga čudovišta, kako bi postala jasna i onome koji sluša i kako bi joj se i on čudio. I stalno se bar ponekom ironičnom reči vraćao na njega, kao da oseća da sa njim nije gotov.

 

Ali pričao je isto tako živo i sa pojedinostima i o životu Avlije kao celine i o zanimljivim, smešnim, žalosnim, poremećenim pojedincima ljudima u njoj; oni su mu bili bliži i bolje poznati nego razbojnici, ubojice i mračni zlikovci kojih se klonio koliko je mogao.

 

Pa ipak, sve to kao da nije bilo najvažnije ni zauzimalo najviše mesta u fra-Petrovim sećanjima na Prokletu avliju o kojoj je, u poslednjim danima svoga života, toliko pričao mladiću pored sebe.

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba