E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

II poglavlje(Prokleta avlija)

Kao uvek, u svakom zlu, prvi dani u Prokletoj avliji bili su najgori i najteži. Naročito su noći bile nepodnošljive. Da bi se koliko-toliko zaštitio od tuča, svađa i ružnih noćnih prizora, fra Petar je izabrao jedan zabačen kut prostrane ćelije, iza velikog provaljenog odžaka, i tu se sklonio sa ono malo stvari što je poneo sa sobom. Tu su već bila dva građanina iz Bugarske, takođe ,,prolazni" i predodređeni za progonstvo. Fra-Petra su primili bez mnogo reči, ali dobro. Svakako su bili zadovoljni da to mesto zauzme ovaj mirni građanski odeven čovek iz Bosne o kom nisu ništa drugo znali ni pitali, ali su pogađali da je "prolazni" kao i oni i da mu je teško kao i njima u ovoj ružnoj i opasnoj gužvi.

 

Očigledno imućni ljudi, oni su, koliko se moglo razabrati, bili žrtve neke pobune koja je nastala u njihovom kraju zbog preteranih poreza i nameta i nečovečnog njihovog načina uterivanja. Više kao neka vrsta talaca. Ali o svojoj krivici nisu govorili. Bili su brižni i uplašeni ali na njihovim licima nije se ni to videlo. Ništa. Sve je u njima i na njima bilo od uzdržanosti i opreza. Uvek opasani, obuveni i potpuno odeveni, kako ih poziv na polazak ne bi zatekao nespremne. (Dok ovi carigradski sitni i krupni apsenici smatraju Prokletu avliju kao deo svog života, i tako se i ponašaju, dotle ova dvojica stvamo i ne žive, nego samo tu borave i traju, a život im je ostao tamo u Bugarskoj. Sad čekaju rešenje. Živeće, ako im uspe da se vrate, a dok su daleko od svoga i svojih, nema života. I ne treba im. Takvi su svi "prolazni".) Iz ćelije je izlazio uvek samo jedan od njih dvojice, i to samo retko i na koji trenutak, dok bi drugi ostajao na asuri, pored stvari. Ponajviše su sedeli ili ležali, nemi i bez pokreta. Pogled nisu dizali bez potrebe. Jeli su malo, pa i to kriomice, i pili samo vodu, zakrećući se i pri tom u stranu. Ni s kim nisu razgovarali i čudili se i tiho negodovali što fra Petar prisustvuje u dvorištu apseničkim šalama i pričanjima, pa i sam razgovara sa ponekim od njih. A svakako su tražili od njega da ne puši u mraku jer to privlači neželjene goste.

 

Pa ipak, posle nekoliko dana dobili su gosta koji se odmah pretvorio u suseda. Našao se još neko koga je privukao taj ugao urednih, mimih i povučenih ljudi "prolaznika".

 

Misleći o njemu, docnije, mnogo puta, fra Petar nije mogao nikako da se tačno seti ni sata kad je došao, ni kako je došao, tražeći malo mesta, ni šta je pri tom rekao. - Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od svega toga u sećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.

 

U prvom sutonu nad njim je nagnuta silueta visokog, pognutog, na izgled mladog čoveka sa ćebetom preko jedne i sa kožnom torbom u drugoj ruci. Brzi, kosi pogledi koje su dvojica Bugara izmenjali prvo između sebe a zatim obojica sa fra-Petrom. Strelovit ali nedvosmislen izraz negodovanja, opreza i odbojne solidamosti: Turčin! Pridošlica se smestio bez nameštanja, gotovo bez pokreta; dah mu se nije čuo. A kad god bi se te noći probudio (nema toga ko se ovde često i mnogo ne budi), fra Petar bi po nečem osetio da i "novi" pored njega ne spava.

 

Probudivši se u svitanje, fra Petar je pri bledoj svetlosti zore, koja je tamo napolju morala biti raskošna, okrenuo pogled na desnu stranu, gde je sinoć zanoćio Turčin pridošlica. Prvo što je ugledao bila je nevelika, u žutu kožu povezana knjiga. Jako i toplo osećanje radosti prostrujalo mu je celim telom; nešto od izgubljenog, ljudskog i pravog sveta koji je ostao daleko iza ovih zidova, lepo ali nesigurno kao snoviđenje. Trepnuo je očima, ali knjiga je stajala na mestu i bila zaista - knjiga. Tek tada je pošao dalje pogledom i video da je ta knjiga na krilu čoveka koji samo napola leži a napola sedi, naslonjen na svoj kovčežić. To je onaj sinoćnji. Pored njega putnička torba od svetle, rađene kože, pod njim mrko ćebe, sjajno i već na pogled toplo i meko kao tanko, skupoceno krzno. Po svom poreklu i vaspitanju, u skučenim granicama svojih posve skromnih potreba, fra Petar nikad nije mnogo mislio o vrednosti i obliku stvari oko sebe, niti im je pridavao neku važnost, ali ovo nije mogao da ne primeti. Nikad nije video predmete obične, svakodnevne upotrebe tako vešto izrađene i od tako fine materije; i da je ostao u Bosni i da nije zlim slučajem zapao u ovu Avliju, on ne bi znao ni mogao verovati da zaista postoje.

 

Pogled je išao dalje. Lice tog čoveka bilo je novo iznenađenje. Lice mladića, meko, malo podbulo, belo i bledo onim sobnim bledilom, drukčije od svega što se ovde moglo očekivati, obraslo u riđu, pahuljastu bradu od desetak dana i oborene, nešto svetlije brkove. Isticali su se veliki, bolesnički i poput uboja tamni koluti iz kojih su, sjajne od vlage i vatre, gledale modre oči. Fra-Petru, koji je u svom veku video mnogo bolesnika svake vrste, dođe odjednom sve to poznato. Ne te, ali takve oči on je već gledao. Ima takvih ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje crte njihova lica ili delove tela ili odeću na njima. Mladić je netremice, ispitivački ali mirno gledao u fratrovo otvoreno, široko lice sa gustim, cmim brkovima i jako razmaknutim, krupnim, smeđim očima mirna pogleda.

 

Razgovor je počeo sam od sebe. A to su i najbolji razgovori. Najpre nešto kao pozdrav, retke neodređene reči koje se traže i u dodiru ispituju. To je bilo dovoljno fra-Petru da uvidi da Turčin nije ohol ni odbojan kao što bi mogao da bude. Uzdržljiv jeste, ali na neki drugi način.

 

Tako su se to dopodne nekoliko puta sretali i razdvajali. I svaki put bi izgovorili po nekoliko beznačajnih reči. Takvi su tamnički razgovori, počinju sporo i sa oklevanjem, a zatim se, ne nalazeći nove hrane, gase lako i brzo u nepoverljivom ćutanju u kom svaki od sabesednika ispituje i ono što je rekao i ono što je čuo.

 

Oko ručka su izgubili jedan drugog iz vida. Tek posle podne su nastavili razgovor. Utvrdili su da obojica čitaju italijanski. Izmenili su po koju reč i na tom jeziku. Više kao u šali. A ipak, to ih je nekako ograđivalo od ovog sveta oko njih i približavalo među sobom. Razgovarali su o raznim gradovima i krajevima sveta, zatim o knjigama, ali kako nisu čitali iste knjige, razgovor je zapeo. Kazali su i svoja imena. Mladić se zvao Ćamil. Fra Petar je rekao svoje, prećutavši zvanje. Inače o sebi i o onom što ih je ovamo dovelo niko nije rekao ni reči. Sve se kretalo u zatvorenim krugovima i na površini života. Naročito je uzdržljiv bio mladi Turčin. Svojim tamnim i dubokim glasom i laganim klimanjem glave on je samo potvrđivao ono što je fra Petar govorio. A potvrđivao je sve, bez razmišljanja. Sam nije nijednu, ni najobičniju misao do kraja dorekao. Zastajao je često na sredini rečenice. Pogled mu je stalno bežao u daljinu.

 

Fra Petar je razgovarao življe. Bio je srećan što je našao ovog sabesednika, ali je u sebi odmah pomislio: ja ovo razgovaram sa bolesnim čovekom. Nije trebalo poznavati ljude ni toliko koliko ih je on poznavao, da bi se izveo taj zaključak.

 

- Da, da - govorio je mladi Turčin sa nekom pomalo zapadnjačkom učtivošću, ali to "da, da" potvrdivalo je više fra-Petru misao o njemu nego fra-Petrove izgovorene reči.

 

Pa i takvi kakvi su, ti razgovori su, izgleda, bili obojici zatvorenika prijatni i dragi kao neočekivani darovi nečeg što ovde najviše nedostaje; zbog toga su ih stalno obnavljali i posle svakog prekida nastavljali.

 

Dvojica trgovaca gledala su ih sa skrivenim čuđenjem i još bolje skrivenom sumnjom.

 

A kad je stalo da se mrači, mladi Turčin i fra Petar su večerali zajedno. Večerao je fra Petar, jer mladić nije jeo ništa, žvaćući dugo i rasejano sve isti zalogaj. Neposredan i otvoren, fra Petar mu je govorio:

 

- Ćamil efendijo, nemoj zameriti, ali ne valja ti što ne jedeš.

 

I uveravao ga je da čovek u nevolji treba više da jede i da bude snažniji i vedriji nego kad je u dobru.

 

- Da, da - odgovarao je mladić, ali ni posle toga nije jeo više nego dotad.

 

Sutradan su nastavili sa razgovorima koji su bili duži, življi i prirodniji. Vreme je prolazilo lepše i brže se primaklo veče. Sa sumrakom razgovor je bivao sporiji i oskudniji. Govorio je samo fra Petar. I ono rasejano ,,da, da" počelo je da izostaje. Mladić se sve više uvlačio u sebe i samo spuštanjem i dizanjem teških očnih kapaka potvrđivao sve, ne učestvujući pravo ni u čem.

 

Po crvenkastoj svetlosti na nebu i na retkim vršcima kiparisa iza visokog zida videlo se da sunce naglo zalazi tamo negde na drugoj strani nevidljivog grada. Jedno vreme i celo dvorište bilo je puno rumenog odsjaja, ali se brzo praznilo kao nagnut, četvrtast sud, i sve se više punilo senkom prvog sutona.

 

Stražari su ugonili apsenike u ćelije, a oni su, kao neposlušno i raštrkano stado, bežali ispred njih i sklanjali se u udaljene krajeve dvorišta. Nikom se nije napuštao dan ni odlazilo u sparne sobe. Bilo je i vike i udaraca.

 

U tom trenutku do ćelije pred kojom su još sedeli fratar i mladić dotrčao je stražar vičući mladićevo ime. Za njim je na nekoliko koraka trčao drugi, vičući isto, samo sa pojačanom revnošću. Tako je na svim ovakvim mestima ta sitna sluščad brza kad iza nje stoji oštro naredenje viših, brza i na zlo i na dobro, već prema tome kakve je prirode naređenje. U ovom slučaju moralo je biti dobro. Sa pažnjom koja je ovde retka obojica su pozvali mladića da odmah pređe u drugu, za njega određenu prostoriju. Pomagali su mu da sakupi stvari. Videlo se da ide negde na bolje.

 

Mladić je bez mnogo čudenja i bez pitanja primio tu neočekivanu pažnju kao naređenje. Pre polaska okrenuo se svome sabesedniku kao da će mu kazati nešto svečano i prvi put jasno, ali se samo osmehnuo i zanjihao glavom kao da pozdravlja iz daljine.

 

I bez reči oni su se oprostili kao dobri, stari poznanici.

 

Te noći fra Petar je dugo mislio o neobičnom Turčinu. Kao i jeste Turčin, i nije, ali nesrećan čovek je sigurno. Na mahove, kad bi se zaneo u polusan, činilo mu se da je tu pored njega, budan ali miran, sa svojom knjigom i svojim neobičnim, finim stvarima. U isto vreme osećao je jasno da je otišao, da ga nema. I bilo mu je žao što je tako. A kad je uspeo da zaspi pravim snom, koji je kod njega, dok je trajao, uvek bio dubok i tvrd, bez snova, bez svesti o sebi i svetu oko sebe, potonuli su u tom snu i sused zdesna i misao na njega. Ali čim bi se u toku noći probudio, javljalo se u njemu neko nejasno i davnašnje, ali živo osećanje duboke žalosti iz mladalačkih godina, kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da ostane sa ravnodušnim tuđim svetom sa kojim se po dužnosti živi i radi. A kad je svanulo, to noćno talasanje snova i privida prestalo je, i na belom danu ostala je prosta istina: suseda zaista nije bilo. Prazno mesto desno od sebe osećao je kao nelagodnost i naročitu muku u ovom životu punom sitnih i krupnih muka i nelagodnosti. Levo od njega bila su dva trgovca, ćutljivi i uvek na polazak spremni ljudi.

 

Tek što se razdanilo, to prazno mesto je popunjeno. Zauzeo ga je mršav, tanak čovek, neobrijan i sav zapušten, crne, kovrdžave kose. Izvinjavao se govoreći brzo i mnogo. Ne bi hteo nikom da smeta, kaže, ali ne može da izdrži neprijatnost onih među kojima je dosad ležao, i prisiljen je da potraži mirnije mesto, među boljim ljudima. Spustio je svoj zembilj od pletenog rogoza i nešto tanka i stara odela, i nastavio da govori.

 

Opširni i ceremoniozni uvodi nisu ovde u običaju, ali ovaj je govorio o svemu, odmah, kao da je među starim sigurnim poznanicima. I videlo se da govori više zbog sebe, što ne može drukčije, nego zbog onog što govori i onih kojima govori.

 

Dvojica trgovaca još su se više povukli u se i zbili jedan uz drugog. Ali fra Petar je i slušao i gledao ovog neobičnog čoveka i celim svojim držanjem, kako se činilo, podsticao njegovu govorljivost. (A u sebi je mislio: ja sam pomalo na mog amidžu, pokojnog fra-Rafu, koji je svakog mogao da sasluša i podnese, i u šali uvek govorio: "Ja bih bez hljeba još nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.") Čovek je pričao.

 

Bio je Jevrejin iz Smirne. Tužno je izgledalo njegovo crno lice. Velik nos, krupne oči sa žutom zakrvavljenom beonjačom. Tužan je izgledao ceo, i brižan i uplašen, ali njegova potreba za govorom bila je veća i jača od njegove nevolje i velikog straha. Kao da nastavlja neki sinoćni razgovor, on je fra-Petru, dok su izlazili iz ćelije u dvorište, govorio živim polušapatom o sebi i svojim stradanjima.

 

- Em čoveka opljačkaju, em ga optuže i zatvore! I, molim vas, otkud mi spadamo ovamo sa ovim ološem? Ja se pitam...

 

I nabrajao je šta se sve pita; a pitao se svašta. Pri tom se obzirao oko sebe bojažljivo, ali nije prestajao da govori. "Ova njegova govorljivost i dovela ga je ovamo", mislio je fra Petar u sebi, slušajući već samo na jedno uho zamorno i grozničavo pričanje ovog čudnog čoveka, kad on pomenu Ćamil efendijino ime.

 

- Juče sam video da se bio sklonio kraj vas, kraj pristojnih ljudi. Ali njemu su sada dali sobu u takozvanom belom čardaku, tamo kraj kapije, gde spavaju čuvari i činovnici i gde ugledniji zatvorenici imaju odvojene ćelije i naročitu hranu. I jeste, molim vas, strašno. Zar je onakav čovek za ovog , ovog...

 

Fra Petar se prenu.

 

- Vi poznajete toga ... Ćamil efendiju?

 

- Ja? kako da ne! Vas ne poznajem, oprostite, našli smo se, eto... Ne poznajem vas, ali vidim da ste čovek od reda i časti, a meni je to... Vas ne, ali njega, njega da. Iz viđenja, vrlo dobro. Zna ga cela Smirna. Sve se u Smirni zna.

 

Još u toku prvog dana fra Petar je saznao mnogo o mladom Turčinu i njegovoj porodici, pa i onom što ga je dovelo u ovu neobičnu kuću. Naravno, sve onako kako se od ovog Haima, tako se zvao čovek iz Smirne, moglo saznati. Sve ispreturano i izlomljeno, nešto ispušteno, a nešto opet po tri puta ponovljeno, šareno, živo, ne uvek jasno, ali sa množinom svakojakih pojedinosti. Jer ovaj čovek, koji je morao da govori, nije nikada mogao samo o jednom predmetu govoriti. Zastao bi za nekoliko trenutaka, zamislio se, tužno se mršteći, kao da ga to i samog muči i kao da uviđa da nije lepo što o svima, svašta i svuda govori, ali njegova potreba da priča o tuđim životima, naročito o životima onih koji su po društvenom položaju viši ili po svojoj sudbini izuzetni, bila je jača od svega.

 

Jedan od onih što celog života vode neki svoj bezizgledan i unapred izgubljen spor sa ljudima i društvom iz kog su. U svojoj strasti da sve kaže i objasni, da sve greške i sva zlodela ljudska otkrije i da zle izobliči a dobrima oda priznanje, on je išao mnogo dalje od onog što običan, zdrav čovek može da vidi i sazna. Prizore koji su se odigrali između dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispriča do neverovatnih pojedinosti i sitnica. I nije samo opisivao ljude o kojima priča nego je ulazio u njihove pomisli i želje, i to često i u one kojih ni sami nisu bili svesni, a koje je on otkrivao. On je govorio iz njih. A imao je čudan dar da sa posve malom promenom u glasu oponaša govor lica o kome je reč, i da bude čas valija, čas prosjak, čas grčka lepotica; a posve neznatnim pokretima tela ili samo ličnih mišića mogao je da prikaže u potpunosti hod i držanje jednog čoveka ili kretanje životinja ili čak i izgled mrtvih predmeta.

 

Na taj način Haim je žustro i mnogo pričao o velikim i bogatim jevrejskim, grčkim, pa i turskim porodicama iz Smirne, zadržavajući se uvek na krupnim dogadajima i teškim stvarima. A svako takvo pričanje završavao je čudnim povicima, gotovo kliktanjem: ,,E? A!", što je trebalo da znači otprilike: ,,Eto kakvih sve ima! A šta je moj ubogi život i moj slučaj prema njima i njihovim zapletenim sudbinama!"

 

A tu gde se završavalo jedno, počinjalo je drugo pričanje. Kraja nije bilo.

 

(Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tom ne mislimo da ta judska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i upoređujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.)

 

Tako je mislio u sebi fra Petar, slušajući opširno i zaobilazno pričanje Haimovo "o Ćamil efendiji i njegovoj sudbini", koje je još više usporavao Haimov čudni oprez. Jer, pored sve svoje živahnosti i vatrene potrebe za govorom, on je povremeno snižavao glas do nerazgovetnosti i bacao ispitivačke poglede oko sebe, kao čovek koga mnogi gone i koji u sve sumnja. 

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba