E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

III poglavlje(Prokleta avlija)

Ćamil je čovek "mešane krvi", pričao je Haim, od oca Turčina i majke Grkinje. Majka mu je bila čuvena grčka lepotica. Smirna, grad lepih Grkinja, nije videla takav stas, takvo držanje i takve plave oči. Udali su je u sedamnaestoj godini za Grka, teškog bogataša. (Haim pomenu neko dugačko grčko prezime, izgovarajući ga kao što se izgovara ime neke opšte poznate dinastije.) Imali su svega jedno dete, žensko. Kad je devojčici bilo osam godina, bogat Grk je naprasno umro. Njegovi rođaci su naskočili da prevare mladu udovicu i da zakinu što više od imetka. Žena se branila. Zbog toga je putovala čak u Atinu, da spasava bar tamošnje nasleđe. Kad se vraćala brodom u Smirnu umrla joj je naprečac ćerka. More je bilo nemirno, brod plovio sporo, do Smirne je bilo daleko. Po propisima trebalo je da se leš devojčice baci u more. A to su odlučno zahtevali i mornari koji su po nekom drevnom mornarskom verovanju smatrali da leš na brodu donosi nesreću, jer duša pokojnika vuče brod na dno kao olovo. Izbezumljena od bola, majka se tome oduprla. Uporno je zahtevala da joj se leš ostavi i da ga sahrani kad stigne u Smirnu, kako bi znala bar za grob svoga deteta. Kapetan broda imao je veliku muku s njom. Našavši se u teškom položaju između majčinog bola, kom nije imao srca da se odupre, i strogog propisa, koji nije smeo da povredi, kapetan je sa prvim oficirom broda smislio jednu varku. Dao je da se naprave dva jednaka mrtvačka sanduka. U jedan je položen leš devojčice i mornari su ga potajno spustili u more, a drugi je, ispunjen odgovarajućim teretom i tvrdo zakucan i zaliven, kapetan predao majci, kao da je popustio njenim molbama. Kad su stigli u Smirnu, ona je iznela kovčeg i sahranila ga na groblju.

 

Teško i dugo je žalila svoje dete i svakodnevno obilazila njegov grob. A kad je, s vremenom, onako mlada i lepa, počela bar donekle da zaboravlja svoj gubitak, desilo se nešto neočekivano i strašno. Žena prvog oficira sa broda na kom je dete umrlo, saznala je od muža tajnu o dobronamernoj prevari koju su izvršili na brodu sa telom umrle devojčice. Tu tajnu je jednom prilikom poverila svojoj najboljoj drugarici. Posle neke ženske svađe, ta drugarica je, u svojoj gluposti i želji za osvetom, saopštila to drugima. Na nerazumljiv i nerazumljivo svirep način stvar je došla do majke. Nesrećna žena je tek sada izludela od žalosti. Trčala je na groblje, kopala noktima zemlju sa groba. Morali su silom da je odvode i da je zatvaraju, jer je htela da skoči u more za ćerkom. To je bilo pravo ludilo. Trebalo je nekoliko godina da žena prezdravi od svoje nove žalosti. A potpuno ozdravila nije nikad.

 

Lepu i nesrećnu udovicu prosili su mnogi Grci, ali ona je sve redom odbijala, ogorčena na svoje rođake, pa i na sve sunarodnike. Tek posle nekoliko godina udala se, na opšte iznenađenje, za jednog Turčina. Mnogo stariji od nje, bogat, ugledan i školovan čovek, koji je u mlađim godinama zauzimao visoke položaje u državnoj službi, taj Tahir-paša je živeo povučeno, leti na imanju kraj Smirne, a zimi u svojoj velikoj kući u gradu. Od svoje žene nije tražio da promeni veru; samo se nije pokazivala na ulici otkrivena lica. Ipak je ta udaja izazvala veliku uzbunu među Grcima. A brak mlade Grkinje sa šezdesetogodišnjakom pašom bio je, pored svih kletvi grčkih žena i popova, ne samo srećan nego i plodan. Za prve dve godine rodilo im se dvoje dece, prvo ćerka, pa sin. Sin je bio snažan i rastao dobro, ali ćerka je bila slabunjava, a u petoj godini umrla je od nepoznate bolesti, posle dvodnevnog bolovanja. Majka, koja se ni od one prve žalosti nije nikad potpuno oporavila, pala je sada u tešku i neizlečivu melanholiju. U smrti i ove druge kćeri tražila je i nalazila prst nekih viših sila, osećala se prokletom i nedostojnom, zanemarila je potpuno i muža i sina. Sušila se i topila naglo. A druge godine smrt je došla kao izbavljenje.

 

Dečak, koji se zvao Ćamil, bio je lep (majčina lepota, samo u muškom vidu) i pametan i dobro razvijen, prvi plivač medu drugovima i pobednik na svima rvanjima. Ali vrlo rano stao je da zanemaruje igre svojih vršnjaka. Sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao, nabavljao mu knjige i učitelje, omogućavao putovanja. Čak je i španski jezik učio kod jednog starog sefarda, rabina u Smirni.

 

A kad je, jedne zime, umro i stari Tahir paša, mladić je ostao sam, sa znatnim imetkom, bez iskustva i bliže rodbine. Veliki ugled Tahir pašin bio mu je zaštita. Nuđeno mu je da se spremi za državnu službu, ali on je odbijao. Za razliku od svojih vršnjaka, on se nikad nije otimao za žene i žensko društvo. Ali tog leta desilo se da je u prolazu, kroz ogradu jedne male i bujne bašte, ugledao devojku Grkinju. Munjevita ljubav izmenila ga je potpuno. - Devojka je blla kći malog grčkog trgovca. Mladić je bio rešen da je uzme isto onako kao što je nekad Tahir paša uzeo njegovu majku. Nudio je sve, nije postavljao nikakve uslove.

 

Devojka, koja ga je dva-tri puta videla, htela je svakako da pode za njega; našla je i načina da mu to poruči. Ali roditelji su bili odlučno protiv toga da daju kćer za Turčina, i to takvog koji je rođen od majke Grkinje. Sva grčka opština podržavala ih je u tome. Svima je izgledalo da im to Tahir paša i mrtav, sad po drugi put, otima još jednu Grkinju. Otac devojčin, inače ćiftica sitan rastom i duhom, ponašao se kao čovek koji je, u ludilu, odjednom dobio nastup neke veličine, junaštva i želje za mučeništvom. Šireći ruke kao da ga razapinju, on je vikao pred svojim sunarodnicima: "Mali sam čovek i po ugledu i po imetku, ali nisam mali po veri svojoj i po strahu božjem. I volim život svoj izgubiti i kćer, koja mi je jedinica, u more poslati, nego je dati za nevernika." I sve tako. Kao da su oni i ta njegova vera glavna stvar, a ćerka sporedna.

 

Trgovčića iz strme ulice nije, uostalom, to junaštvo mnogo stajalo. Nije mu se ni pružila prilika da postane mučenik. Devojku su silom udali za Grka izvan Smirne, gluvo, bez svadbe, krijući mesto i dan odlaska. Bojali su se da je Ćamil ne otme, ali on se već ranije povukao sa primljenim udarcem. Tada je tek pravo i potpuno mogao da vidi ono što ranije, zanesen i mlad, nije ni slutio: šta sve može da deli čoveka od žene koju voli, i uopšte ljude jedne od drugih.

 

Posle toga Ćamil je proveo dve godine na nekim studijama u Carigradu. Vratio se u Smirnu izmenjen i mnogo stariji na izgled. I tu se našao usamljen. Od Grka ga je delilo sve a sa Turcima vezivalo malo šta. Vršnjaci sa kojima je još pre nekoliko godina provodio vreme u igri i zabavi bili su već tuđi i daleki kao da su ljudi drugog naraštaja. Postao je čovek koji živi sa knjigama. Sa dvadeset i četiri godine to je bio mlad i bogat osobenjak koji nije znao gde šta ima ni kako se tim što ima raspolaže i upravlja. Putovao je po maloazijskoj obali, išao u Egipat i na ostrvo Rod. Izbegavao je one kojima je po imenu i društvenom položaju pripadao, i koji su počeli da ga smatraju otuđenim, a družio se jedino sa ljudima od nauke, bez obzira na to ko su i šta su po veri i poreklu.

 

A lanjske godine stali su po Smirni da kruže čudni glasovi, neodređeni i nejasni šapat da su Tahirpašinom sinu knjige udarile u glavu i da sa njim nije dobro i nije sve u redu. Govorilo se da je, proučavajući istoriju turske carevine, "preučio" i, zamišljajući da je u njemu duh nekog nesrećnog princa, stao da veruje da je i sam neki nesuđeni sultan.

 

- E? A! - Prekinuo je Haim svoje kazivanje za trenutak, ne propuštajući da istakne kakva je ta varoš Smirna koja nije samo njega, Haima, oklevetala i doterala u ovaj zatvor nego, eto, i takve ugledne i neporočne ljude kao što je ovaj Ćamil efendija. Ali je odmah nastavio.

 

Kad kažem, nastavljao je Haim, da su glasovi stali da kruže po Smimi, ne treba, naravno misliti da se to odnosi na celu mnogoljudnu varoš. Šta je Smirna? Kad pogledaš odozgo sa one zaravni ispod Kadife Kale, izgleda ti da nema kraja. I jeste prostrana. Mnogo kuća i mnogo naroda. Ali ako pravo uzmeš, to je stotinak porodica, pedesetak turskih i toliko grčkih, i ono malo više vlasti oko valije i komandanta pristaništa, svega hiljadu-dve duša. I to je sve, jer to odlučuje o svemu i to nešto znači, a ono ostalo radi i tegli, održava život sebi i svojima. A onih stotinak porodica, ako se uvek i ne druže i ne viđaju između sebe, znaju jedni o drugima sve, posmatraju se, mere, prate iz naraštaja u naraštaj. - I po ocu i po majci Ćamil je pripadao toj manjini. Neobična sud-bina njegove porodice i njegov neobičan način života privlačili su oduvek pažnju i izazivali radoznalost. A u Smirni se priča i prepričava i ogovara, i u tome preteruje, kao svuda u svetu i još malo više od toga.

 

O Ćamilu, koji za poslednjih nekoliko godina nije uzimao učešće u životu svojih vršnjaka, gospodske i bogataške mladeži, govorilo se dosta, u njegovoj odsutnosti, i upravo zbog te odsutnosti. Govorilo se o njegovim istorijskim studijama; neki sa čuđenjem, neki sa podsmehom.

 

Na jednoj terasi gde je desetak otmenih mladića pilo i pušilo sa isto toliko slobodnih devojaka iz pristaništa, neko je pomenuo Ćamila, njegovu nesrećnu ljubav i njegov neobični način života. Jedan od njegovih drugova rekao je da Ćamil proučava do u sitnice vreme Bajazita II, naročito život Džem-sultana, i da je zbog toga putovao u Egipat, na Rod i da se sprema sada čak u Italiju i Francusku. Devojke su pitale ko je taj Džem-sultan, a taj mladić im je objasnio da je to Bajazitov brat i protivnik, koji je podlegao u borbi oko prestola, pobegao na Rod i predao se hrišćanskim vitezovima. Posle toga su ga tadašnji hrišćanski vladari držali godinama u zatočenju, iskorišćavajući ga stalno protiv osmanlijske carevine i zakonitog sultana Bajazita. Tamo je negde i umro, a sultan Bajazit preneo je telo nesrećnog brata odmetnika i sahranio ga u Brusi, gde i danas stoji njegovo turbe.

 

Tad se u razgovor umešao jedan vetrenjast mladić, jedan od onih što zbog bujne mašte i nepromišljenog govora često škode i sebi i, još češće, drugima.

 

- Ćamil se, posle svoje nesrećne ljubavi prema lepoj Grkinji, isto tako nesrećno zaljubio u istoriju koju proučava. On je potajni Džem. Tako se drži i ponaša prema svemu i prima sve oko sebe. I već ga bivši drugovi, u razgovorima, sa podsmehom i žaljenjem, i ne nazivaju drugačije do Džem-sultan.

 

Kad se tako pomene sultanovo ime, a pogotovu kakvi sporovi ili borbe u carskom domu, pa ma i iz davne prošlosti, to nikad ne ostaje tu, u društvu u kom je pomenuto. Uvek se nađe ptica koja odleti i dojavi caru ili carskim ljudima da je izrečeno njegovo ime, i ko ga je izrekao, i kako. Tako se desilo da je nevina i skrovita Ćamilova strast kroz usta jednog ćalova i uho jednog dostavljača došla i do praga izmirskog valije, gde je naišla na sasvim drugi prijem i dobila posve novo značenje.

 

Valija izmirskog vilajeta bio je tada neki tvrd i revnostan činovnik, tupoglav i bolesno nepoverljiv čovek, koji je i u snu strepeo da mu ne promakne neka politička nepravilnost, zavera ili tako nešto.

 

(Ali sva ta strogost i revnost u "političkim i državnim stvarima" nije ga sprečavala da prima obilno mito od trgovaca i brodovlasnika. Zbog toga je izmirski kadija i rekao za njega da je čovek kratke pameti i dugih prstiju.)

 

Prvo što je valija pomislio slušajući dostavu o Ćamilu, a što mladiću nije bilo ni na kraj pameti, to je činjenica da i sadašnji sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i kog drži u zatočeništvu. Stvar opšte poznata, iako o njoj niko nikad ne govori. Ta sličnost ga je uznemirila. A kad je upravo tih dana, povodom nekih sumnji i nemira u evropskom delu Turske, upućeno iz Carigrada svima valijama oštro cirkularno pismo kojim se vlasti u celoj zemlji opominju i pozivaju da pripaze bolje na mnogobrojne smutljivce i agitatore koji nepozvani pretresaju državne poslove i usuđuju se čak da i sultanovo ime blate, valija se, kao i svaki rđav činovnik, osetio lično pogođenim. Izgledalo mu je jasno da ta opomena može samo na njegov vilajet da se odnosi, a kako u vilajetu nema nijednog "slučaja"; to onda samo na Ćamilov "slučaj".

 

Jedne noći zaptije su opkolile Ćamilovu kuću, izvršile premetačinu. Odneli su mu sve knjige i rukopise, a njega zatočile u njegovoj rođenoj kući.

 

Kad je valija ugledao gomilu knjiga, i još na raznim jezicima, i množinu rukopisa i beležaka, on se toliko zaprepastio i tako naljutio da je rešio da na svoju odgovornost uapsi sopstvenika i pošalje ga, zajedno sa knjigama i hartijama, u Carigrad. Sam sebi nije umeo da objasni zašto knjige, naročito strane knjige i u ovolikom broju, izazivaju u njemu takvu mržnju i toliki gnev. Ali mržnja i gnev nisu ni tražili objašnjenja, nego su se uzajamno podsticali i uzajamno rasli. Valija je bio uveren da nije pogrešio i da je udario po pravom mestu.

 

Na vest o hapšenju Tahirpašinog sina uzbunili su se mnogi ugledni ljudi, naročito oni iz uleme. Sam kadija, učen, stariji čovek i prijatelj Tahirpašin, lično je otišao do valije. Izneo mu je ceo Camilov slučaj. Da je bez poroka, da svojim načinom života može poslužiti kao primer dobrog mladića i pravog muslimana, da je zbog nesrećne ljubavi pao u neki zanos i melanholiju i sav se predao nauci i knjizi, ako je u tom možda preterao, da na to treba gledati pre kao na bolest nego kao na neko rđavo i zlonamerno delo, i da zaslužuje obzir i sažaljenje a ne progon i kaznu. Cela stvar je očigledno jedan veliki nesporazum. To čim se on bavi, to je istorija, nauka, a od nauke ne može biti štete. - Ali sve se to razbijalo o glupost i nepoverenje toga činovnika.

 

- Neću ja, efendija, da lupam glavu o tom. Ja istoriju, ili kako se to zove, ne znam. A bolje bi, čini mi se, bilo i po njega da je ne zna ni on i da ne ispituje mnogo šta je koji sultan nekad radio, nego da sluša ono što ovaj sadašnji zapoveda.

 

- Za to je nauka, to su knjige! - upao je ogorčeno kadija koji je iz iskustva znao kako štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka.

 

- E, znači, ne valjaju mu knjige. Džem-sultan! Pretendent! Otimanje o presto! - Reč je pala, a kad reč pođe jednom, ona se više ne zaustavlja, nego ide dalje i usput raste i menja se. Nisam ja bio povod za te reči, nego on; nek on i odgovara za njih.

 

- Ama, iznesu često na čoveka i što nije! - opet pokušava kadija da brani mladića.

 

- Ako su ga nabedili i opanjakali, on nek se pere, pa će se oprati. Ja niti čitam knjige nit' hoću da mislim za drugog. Nek svak misli za sebe. Što ja da strepim zbog njega? U mom vilajetu svak treba da pazi šta radi i govori. Ja znam samo jedno: red i zakon.

 

Kadija je podigao glavu i pogledao ga oštro i prekorno.

 

- Pa, ja mislim, svi to branimo!

 

Ali se zahukatali čovek nije dao smesti i zaustaviti.

 

- Da, red i zakon. A čija glava strči iznad toga, srubiću je, carske mi službe, pa da je mog jedinca sina. Ja zanoktice jedne ovde ne trpim, pa ni u tu sumnjivu učenost ovog mladog efendije.

 

- Pa to bi moglo ovde da se raspravi i raščisti.

 

- Ne, efendijo. Propis je propis, a propis tako ne naređuje, nego baš ovako. O carevima i carskim poslovima je govorio, neka na carskom pragu i odgovara. Eno mu Stambol, pa nek tamo objašnjava sve što je pročitao i napisao i što je svetu o tom kazivao. Nek oni lupaju giavu o tom. Ako je prav, nema šta da se boji.

 

I to je bilo sve. Stari kadija je gledao pred sobom toga valiju. Bezbrk, sitan i usukan čovek, slabotinja i nemoćnik, pet para hleba ne može stati u njega, a toliko zla može da počini. Uvek sumnjičav i kiseo, od dve mogućnosti sklon uvek onoj goroj, a kad se, ovako, od nečeg uplaši, on postaje strašan. I kadiji je bilo jasno da ne vredi više govoriti sa ovim valijom, koji će učiniti što je naumio, nego da treba tražiti druge puteve kako da se mladiću pomogne.

 

I Ćamil je upućen u Carigrad, pod sigurnom ali diskretnom pratnjom. (To je bio jedini ustupak koji je valija učinio kadiji.) A sa njim i njegove knjige i rukopisi, sve pod pečatom. Čim su to saznali, kadija i drugi prijatelji poslali su svog čoveka za njim, da u Carigradu objasni stvar i pomogne nevinom mladiću. Kad je čovek stigao u Carigrad, Ćamila su već bili uputili Latif efendiji da ga do saslušanja zadrži u pritvoru.

 

Tako je izgledala Ćamil efendijina istorija, onako kako je Haim mogao da je zna i vidi, a kazana ovde ukratko, bez Haimovih ponavljanja i primedaba i mnogobrojnih "E? A!"

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba