E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

IV poglavlje(Prokleta avlija)

Karađoz je vazda zazirao od političkih okrivljenika. Više je voleo da se rve sa stotinom sitnih i krupnih prestupnika iz običnog kriminala nego da ima posla sa jednim političkim krivcem. Naježio bi se kad bi samo čuo za njih. Trpeo ih je kod sebe, jer je tako moralo biti, kao "prolazne", ali nikad nije hteo da se njima bavi; zaobilazio ih je kao okužene i nastojao da se svega što je "političko", ili što pod tim imenom do njega dolazi, otrese što pre. A kod ovog apsenika koga su doveli iz Smirne sve je čudno: iz ugledne turske porodice, i sanduci knjiga i rukopisa idu uz njega, i ne zna se pravo je li lud ili pametan. (A ludaci, i sve ono što je u vezi sa njima, ulivali su Karađozu sujeveran strah i nagonsku odvratnost.) Ali odbiti ga nije mogao. Tako je Ćamil zatvoren u jednu od zajedničkih ćelija, gde je kako smo videli, našao svoje mesto za prva dva dana.

 

Već drugog dana čovek koga je poslao kadija iz Smirne izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se u Avliji da zasebna soba i pristojno izdržavanje, dok ne bude ispitan i dok se ne vidi u čemu je stvar. I to je izvršeno.

 

Idućih dana fra Petar je obilazio veliko dvorište sporim korakom, kao da nešto traži ili nekog očekuje, i jednako prelazio pogledom prozore i doksate na zgradama unaokolo. S vremena na vreme prilazio mu je Haim. On je već bio napustio svoje mesto kraj fra-Petra i dvojice trgovaca i izabrao drugo, još odvojenije. Kao razlog naveo je promaju. Ali već posle dva-tri dana priznao je fra-Petru u poverenju da sumnja u onu dvojicu trgovaca da su špijuni. Fra Petar se nasmejao i odbio takvu pomisao.Pri tom se bolje zagledao u Haimovo mršavo lice i prvi put primetio na njemu čudan i čudno usredsređen izraz kakav se vidi na licima ljudi koji se u sebi rvu sa svojim pogrešnim mislima i uobraženim strahovima.

 

Posle dva dana Haim je opet, oborene glave, dodirujući svojim dugim, šiljastim nosom fra-Petrovo uho, šaputao o nekom drugom špijunu, i opominjao ga da se čuva.

 

— Prođi se, Hajmo, toga i ne govori to nikome.

 

— Znate, ja to samo vama.

 

— Ama, nemoj nikom, pa ni meni. O tom se ne govori. - Branio se fra Petar kome je Haimovo naglo i veliko poverenje bilo nelagodno.

 

I to se ponovilo nekoliko puta. Fra Petar se već i navikao na to. Potapšao bi ga po ramenu i umirivao, nastojeći uvek da razgovoru da šaljiv i bezazlen ton.

 

- Ama, koji? Je li onaj plavi, visoki? Zar ne vidiš bolan da je i sam polumrtav od straha i da mu nije ni do čega? To je čovek nevin kao jagnje, a ti se bez potrebe plašiš i sumnjičiš ljude.

 

Haim bi se umirio za sat-dva, ali ne bi izdržao dugo i prilazio bi opet fra-Petru i uveravo ga da samo u njega ima poverenje i nastavljao malopredašnji razgovor.

 

- Dobro, nije taj za koga sam pogrešno - recimo "pogrešno" - mislio da jeste, dobro, ali jeste drugi za koga i ne slutiš da je. A koji je taj? Onaj što stoji pored kapije, gleda preda se i pravi se kao da ga ništa ne zanima? Onaj što drsko zagleda svakog od glave do pete? Onaj bezazleni i na izgled priglupi? Ili možda nije nijedan od njih, nego neki deseti? I pošto ni za jednog od njih ne znaš da li je to, ali isto tako nisi siguran da nije, svaki od njih može to biti. Svaki.

 

- Ostavi, Hajmo, vere ti, te besposlice - kaže fra Petar gubeći malko strpljenje.

 

- Ne, ne! Vi ste, uvaženi prijatelju, dobar čovek, pa mislite da je svak dobar.

 

- Ama, misli dobro, pa će dobro biti, Hajmo brate.

 

- He, dobro! Dobro? — šapuće Haim sa nevericom i polako odlazi oborene glave i ukočena pogleda uprtog u zemlju.

 

A sutradan on je opet dolazio, već u rano jutro, kao na ispovest. I kad bi se malo oslobodio svoga straha, on ipak nije mogao da miruje. Tada bi svojim živim i uvek zbog nečeg razdraženim govorom pričao o nepravdi koja mu je učinjena i šteti koja mu je nanesena, o ljudima i naravima u svom gradu. A fra Petar bi uvek iskoristio priliku i postavio mu poneko pitanje o Ćamil efendiji. Haim nije nikad ostajao dužan odgovora. I o stvarima o kojima je sve rekao on je mogao još da govori dugo i opšimo, sa mnogo novih i verodostojnih pojedinosti. Sve je to fra Petar slušao pažljivo, posmatrajući Haimovo mršavo lice i visoko čelo. Koža na tom čelu bila je tako zategnuta i tanka da se ispod nje nazirao svaki i najmanji prevoj i ceo sklop čeonih kostiju, a kosa koja je u čudnim čupercima okružavala to čelo bila je nezdravo ukovrčena i suva kao da je negde u korenu sažiže nevidljiv plamen.

 

A kad bi, posle svojih pričanja, Haim odlazio, pognut i brižan, fra Petar ga je ispraćao dugim, sažaljivim pogledom.

 

Prošla su dva dana a Ćamil se nije javljao ni navraćao. Haim, koji je, pored svoje lične muke, stizao odnekud sve da sazna ili bar da nasluti, objašnjavao je stvar tako da mladića sad sigurno ispituju, a da za to vreme ne puštaju okrivljenika u dvorište, da ne bi došao ni sa kim u dodir. Kad završe ispitivanje i upute celi predmet sudu, počeće opet da ga puštaju na šetnju.

 

Sve je znao i sve predviđao (iako ne sve uvek tačno) ovaj Haim iz Smirne. U ovom slučaju predvideo je dobro.

 

Toga jutra, fra Petar je sedeo na kamenu i, zamišljen, napola slušao ludu prepirku i graju koja je do njega dopirala sa dve strane i prelamala se i mešala u njegovom sluhu.

 

Levo od njega stvorio se tanak i malen krug od nekoliko kockara. Među sobom rešavaju stari kockarski spor, a ovo je kao neki sud. Ljudi su mračni, a govor stvaran, suv i tvrd.

 

- Ti, da vratiš čoveku pare - kaže tankim ali strašnim glasom jedan dugonja koji je očigledno neki kockarski starešina.

 

- Ovo ću mu vratiti! - viče ljutito onizak, jak čovek zapaljenih očiju, i odmera desnom rukom od šake do lakta.

 

- Eto kakav je! Još ranio čoveka, i umalo ga nije ubio - upadaju glasovi sa strane.

 

- A što da ga ne ubijem?

 

- Ima robija, ej!

 

- Neka ima! Ubiću ga čim izađem, i odležaću ga na jednoj strani.

 

Dižu se glasovi negodovanja, ispod kojih se jedva naslućuje glas visokog čoveka, nepokolebljiv i pun pretnje.

 

- Da vratiš pare! Ćuješ li?

 

Graja koja dolazi iz kruga sa desna još je veća i na mahove potpuno suzbija onu sleva. Tu je i onaj Zaim i onaj govorljiv čovek atletskog uzrasta što grmi promuklim basom, i neki nov, sitan apsenik koga zovu Softa. Kao uvek, između njih je govor o ženama. Zaim ne govori ništa i tek sprema, valjda, novu priču. Prepirku vode atlet i Softa.

 

Sitni čovek viče, a po glasu mu se vidi da pri tom sve poskakuje, kao što čine maleni ljudi, da bi onom što govore dali više važnosti.

 

- Jermenke, Jermenke, to su žene, to!

 

- Šta Jermenke? Kakve Jermenke? I ti meni govoriš o jermenskim ženama. Ti? Pa ti si maloletan.

 

- Trideset i jedna je meni.

 

- Ama, nije to. Nije stvar u godinama, nego si takav, maloletan, i maloletan ćeš biti i kad ti bude pedeset. Razumeš? Ti si maloletan, i malouman, malokrvan i malodušan, i uopšte si sve što je - malo.

 

- A ti si sve što je "mnogo" - kaže suvo i neduhovito sitni čovek, dok se svi grohotom smeju.

 

- Eto vidiš, ni to nisi pogodio. Ja sam sve što je - previše, ako baš hoćeš da znaš, i zato i ne valjam. Jest, ne valjam ni ja. Ali ti, tiii?!

 

Promukli bas je tu rekao nešto, jednu jedinu i kratku reč, koju je prekrio opšti smeh.

 

Posle se opet javlja bas. Opet o ženama i ženskoj ljubavi. On ni o čem drugom kao i da ne ume govoriti.

 

- Jermenka ti je takva, kao šumska vatra: teško se pali, a kad jednom plane, niko je više ugasiti ne može. To i nije žena nego - kuluk. Napast koja se zalepi za čoveka, pa robuješ njoj i celoj njenoj porodici. I to ne samo živima nego i mrtvima i nerođenima. Pojedu te, a sve pošteno i zakonito, i samo pošteno i po božjem zakonu. (Svi oni boga za ortaka imaju.) Jermenka je šest dana u nedelji neumivena a samo se praznikom pere. I svaka je dlakava do očiju i saransaklija. A Čerkeskinja?

 

- To je žena! - kaže neko iz kruga povladujući.

 

- To? - negoduje bas, a reč mu se pretvara u neki kivan uzdah. - To je, brajko, letnji dan, a ne žena. Letnji dan, pa ne znaš šta je lepše, zemlja ili nebo nad njom. Ali tu se treba dobro obuti. Pa opet ne pomaže ništa, jer tu je i najbolji majstor kratak. Nije to kao ptica, pa kada je uhvatiš, onda je imaš. To se ne drži kod čoveka; preliva se kao voda; i kad si imao, kao da ništa nikad imao nisi. To nema pamćenja i ne zna šta je razum ni duša ni milosrđe. A zakona joj uhvatiti ne možeš.

 

I opet je pala neka kratka i nerazumljiva reč koja je izazvala gromki smeh. Fra Petar se trže iz misli i pođe da sedne malo podalje. Diže se, ali odmah zastade iznenađen. Sa zbunjenim i tihim pozdravom pred njega je stao Ćamil.

 

Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog videnja treba tada vremena da se digne sa dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.

 

Izmakli su se malo podalje od vike i smeha.

 

- Eh, vidiš, vidiš! - Rekao je fra Petar prvi i nekoliko puta, kao u zabuni, ponovio te dve reči dok su sedeli jedan pored drugog. (Njegova radost je nalazila zadovoljstvo i u tom da izgleda manja nego što je.)

 

Daleko i davno izgledalo je odjednom sve, iako je prošlo svega nekoliko dana od njegovog poslednjeg viđenja. Mladić je bio primetno smršao, kao isceđen. Tamni kolutovi oko očiju jači, a lice sitnije, sa nekim tankim i lepršavim osmehom koji kao da ga obasjava odnekud spolja i daje mu izraz lake zbunjenosti. Odelo na njemu malo zgužvano, brada veća i zapuštena, a sav čovek još više i na neki nov način uzdržan i bojažljiv.

 

Neobično prijateljstvo izmedu gospodskog mladića, Turčina iz Smime, i stranca hrišćanina iz Bosne kao da je za ovih nekoliko dana dok se nisu viđali stalno raslo, razvilo se i utvrdilo u ovoj čudnoj tamnici, brzo i neočekivano kako samo u ovakvim izuzetnim prilikama može da bude. Nisu ni sada njihovi razgovori bili drugo do sporo prepričavanje onog što su nekad videli i pročitali. (O sebi nije niko ništa govorio.) Ali ti razgovori su se razlikovali od svega što se oko njih moglo da čuje i vidi. A to je glavno. U njima im je prolazio ceo dan od jutra do večeri, kad su zatvorenici morali da odlaze svaki u svoju ćeliju, i sa prekidima, kad bi Ćamil odlazio da klanja podne ili ićindiju. Kao i dotad, više je govorio fra Petar, ali je i mladićevo učešće u razgovoru raslo, polako i neprimetno a stalno, iako mu je glas i sad zvučao samo kao jeka nečijeg čvršćeg i odredenijeg glasa, i posle nekoliko prvih reči stalno prelazio u šapat.

 

Takvim glasom je jednog dana i trena (fra Petar i opet nije nikako mogao da se seti kad i kako!) dotle malorečivi Ćamil počeo da priča istoriju Džem-sultana. I od tada pa do kraja nije više ni o čemu drugom ni govorio.

 

Povod je bio slučajan, ili je izgledao tako. Tiho, kao da govori o posve običnoj stvari, Ćamil je upitao:

 

- Vi niste nailazili u istoriji na ime Džem-sultana, brata Bajazita II?

 

- Nisam - odgovorio je mimo fra Petar, misleći sa uzbuđenjem na Haimovo pričanje i krijući svaki trag svoga uzbuđenja.

 

- Niste ... niste?

 

Mladić je očigledno oklevao. A onda je, posle nekoliko uvodnih reči koje je izgovarao sa usiljenom ravnodušnošću, otpočeo.

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba