E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

VI poglavlje(Prokleta avlija)

Ovo je samo okosnica Ćamilove priče, šturo i kratko kazana. Mnogo duže i življe i drukčije, i sa drugim smislom govoreno, bilo je ono što je fra Petar čuo od svog novog prijatelja. I sve se svodilo na jedno: postoje dva sveta, između kojih nema i ne može biti ni pravog dodira ni mogućnosti sporazuma, dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika. A između njih postoji jedan čovek koji je, na svoj način, u ratu sa oba ta zaraćena sveta. Carev sin, carev brat, car i sam po svom najdubljem uverenju i osećanju, i u isto vreme najnesrećniji od svih ljudi. Prvo izdan i poražen, a zatim prevaren i lišen slobode, usamljen i odvojen od svojih i od prijatelja, doveden u tragičan procep, a celom svetu na vidiku, kao na sramnom stubu, ali sa gordom rešenošću u sebi da u tom položaju istraje i da ostane ono što je, da ne izgubi svoj cilj ispred očiju i da ne popusti ni bratu-krvniku ni nevernicima koji ga podmuklo varaju, ucenjuju, prodaju i preprodaju.

 

Tu se fra Petar naslušao stranih imena gradova i moćnih svetskih ljudi, careva, kraljeva, papa, knezova i kardinala, što nikad u svom veku nije, prateći sve promene i pokrete u neobičnom životu Džem-sultana. On sva ta imena nije ni mogao zapamtiti i ponoviti. Često je bivalo da slušajući izgubi nit mladićevog pričanja i da ne zna više u toj priči ko je kome rod ni ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa čak i da prestane da prati pričanje, nego misli na svoju nevolju. Ali i tada bi se pravio kao da sluša, jer mu je žao čoveka kome je očigledno mnogo stalo da sve dokraja i potanko kaže.

 

A bilo je u tom pričanju i njemu potpuno nerazumljivih stvari, kao što su Džemovi stihovi o sudbini, o vinu i pijanstvu, o lepim dečacima i devojkama. Ćamil ih je recitovao napamet i kao da su njegovi rođeni. Bilo je i reči i mišljenja koja su ga zbunjivala i bunila, kao što su oštri Džemovi sudovi o papama i drugim crkvenim glavarima. Ali fra-Petar je smatrao da ovo nije mesto ni trenutak da se sve to raspravi i istera na čistinu. Utoliko više što mu samom mnogo toga nije bilo jasno ni razumljivo. Treba čoveka pustiti da kaže sve. Njemu su Ijudi oduvek, svuda pa i ovde, slobodno prilazili, brzo se povezivali s njim i lako mu se poveravali. A on je to primao kao prirodnu i razumljivu stvar i trudio se samo da sve pažljivo sasluša. Uvek pa i sad.

 

Ovo sa mladićem iz Smirne išlo je daleko i trajalo dugo. On se satima zaboravljao potpuno, pričajući sudbinu Džem-sultana, kao da se radi o nečem što treba da bude kazano što pre, još ovog trena, jer sutra već može biti dockan. Služio se čas turskim čas italijanskim jezikom, zaboravljajući, u brzini, da prevede francuske i španske citate koje je govorio napamet.

 

Razgovor bi počeo rano, u toploj senci jedne nastrešnice, koja je bivala sve kraća, a nastavljali bi ga po drugim sklonitim mestima velike avlije, bežeći od sunčeve žege i glasnih i nasrtljivih apseničkih igara i svađa.

 

Fra Petar je primetio da mu Haim nikad ne prilazi za vreme tih razgovora, nego samo kad ga sretne samog. Ali se dešavalo da neki od apsenika priđe, kao u prolazu, i pokuša da uzgred čuje nešto od mladićevog šapata. Tada bi Ćamil odjednom zaćutao i kao mesečar, probuđen iz svog opasnog zanosa, padao u tupo ćutanje, isprekidano mehaničkim i neiskrenim ,,da da!", zatim se naglo i hladno opraštao beznačajnim rečima, i odlazio.

 

Sutradan bi se pojavio u tom istom raspoloženju, sa nejasnim tragovima nekih noćašnjih kajanja i odluka, mučaljiv i sav u sebe povučen, sa slabina osmejkom koji sve briše i ništa ne kazuje i sa običnim rečima o posve običnim stvarima. Ali to bi trajalo kratko. U toku razgovora njegovo neraspoloženje se neprimetno i za njega i za fra-Petra, menjalo. Ne znajući kako ni otkud ni zašto, on bi se opet predavao svojoj strasti i tiho i živo, kao da se ispoveda, govorio fra-Petru o Džemu i njegovoj sudbini.

 

Već trećeg dana bila je ispričana cela istorija, do tužnog i svečanog kraja, do svetlog, dostojanstvenog turbeta u Brusi, čiji su beli zidovi ispisani najlepšim surama iz Korana, kaligrafski stilizovanim u obliku čudnih cvetova i kristala. Ali tada je počelo pričanje izdvojenih prizora sa svim pojedinostima. Nizali su se Džemovi srećni i nesrećni dani, njegovi susreti i sukobi, ljubavi, mržnje i prijateljstva, pokušaji bežanja iz hrišćanskog ropstva, nade i očajanja, razmišljanja za dugih nesanica i zamršeni snovi u kratkim časovima spavanja, njegovi ponosni i gorki odgovori visokim ličnostima u Francuskoj i Italiji, gnevni monolozi u samoći i zatočenju, izgovoreni ne Ćamilovim nego drugim glasom.

 

Bez uvoda i vidljive veze, bez vremenskog reda, mladić bi počinjao da priča neki prizor iz sredine ili sa kraja Džemovog zatočenja. Govorio je tiho, oborena pogleda, ne vodeći mnogo računa da li ga njegov sabesednik sluša i da li može da ga prati.

 

Fra Petar se nije pravo ni sećao kad je u stvari počela ta priča bez reda i kraja. Isto tako nije odmah ni pravo primetio trenutak, teški i odlučni trenutak, u kome je Ćamil jasno i prvi put sa posrednog pričanja tuđe sudbine prešao na ton lične ispovesti i stao da govori u prvom licu.

 

(Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.)

 

U sve većoj nedoumici, sa zebnjom, žaljenjem, i teško prikrivenim nemirom, fra Petar je i dalje slušao priču. Kad bi se uveče odvojio od Ćamila i razmišljao o njemu i njegovom slučaju (a nemoguće je bilo ne misliti na to), on bi prebacivao sebi što ga jasno i odlučno ne zustavi na putu koji očigledno ne vodi dobru, što ga ne prodrma i ne trgne iz njegove zablude. Pa ipak, kad bi se sutradan ponovo našli i kad bi mladić opet pustio maha svojim nezdravim predstavama, on bi ga opet slušao, sa lakom jezom i dubokim saučešćem, neprestano oklevajući da ga prekine i dozove k sebi. A i kad bi, sećajući se sinoćne odluke koju je smatrao svojom dužnošću, pokušao da skrene razgovor na drugi predmet ili da, kao slučajno, uzgrednom primedbom odvoji Ćamila koji govori od mrtvog Džem-sultana, činio je to slabo i neodlučno. Bilo mu ga je i suviše žao. Njegova urođena nesposobnost i prostosrdačnost, kojom je inače uvek mogao svakom sve da kaže, bila je kao opijena i umrtvljena upornim mladićevim pričanjem. I stvar se uvek završavala tako da bi fratar na kraju popustio i ćutke, bez odobravanja ali i bez glasnog otpora, slušao mladićev strastveni šapat. Ono što nije, što ne može i ne treba da bude bilo je jače od onog što jeste i što postoji, očigledno, stvarno i jedino moguće. A posle bi fra Petar opet prekorevao sebe što je i ovog puta popustio pred neodoljivim talasom ludila i što nije učinio veći napor da mladića vrati na put razuma. U tim trenucima osećao se kao sukrivac u tom ludilu i rešavao se da ono što je dosada propustio učini svakako već sutradan, u prvom podesnom trenutku.

 

To je trajalo pet-šest dana. Počinjalo je svakog jutra gotovo u isti sat, kao neka utvrđena ceremonija, i trajalo je sa dva-tri kraća prekida sve do predveče. Priča o Džem sultanu i njegovim stradanjima i podvizima izgledala je neiscrpna. Ali jednog jutra Ćamil se nije pojavio. Izgledao ga je, čekao i nemirno hodao po svim odeljenjima Avlije. Dvaput mu je toga dana prilazio Haim sa svojim uvek istim uznemirenim žalbama i strahovanjima o nepravdama u Smirni i o uhodama i svakojakim zamkama ovde u Prokletoj avliji. On ga je slušao rasejano. A pri tom je mislio na odsutnog Ćamila.

 

Činilo mu se da ga vidi i čuje kako sinoć, pre rastanka, govori brzo kao da čita.

 

- Stojeći uspravno, u sjajnom svečanom odelu, na palubi broda koji je pristajao u Ćivitavekiji i posmatrajući šarenu i protokolarno poređanu gomilu papske vojske i crkvenih dostojanstvenika, Džem je mislio živo i jasno, kako mislimo samo u časovima kad smo odvojeni od jednog boravišta a nismo stupili na drugo. Mislio je hladno o svojoj nesreći i gledao je jasno i nemilosrdno, onako kako čovek može da je sagleda samo kad je, skriven i neviđen, čuje iz tuđih usta.

 

Eto, svuda ga dočekuju strani ljudi kao živi zid njegove tamnice. A šta može da očekuje od tih ljudi? Možda sažaljenje? To je jedino što mu ne treba i što mu nikad nije trebalo. Saučešće koje su mu ponekad pokazivali retki dobri i plemeniti ljudi za njega je samo mera njegove zle sreće i besprimemog poniženja. I za pokojnike sažaljenje je teško i uvredljivo, a kako ga je tek snositi još zdrav i svestan svega, živ gledati u oči živim ljudima, da bi u njima pročitao samo jedno: sažaljenje?

 

Od svega što svet ima i jeste ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i osvojio svet, a sada je taj svet načinio od mene svoje sredstvo.

 

Da, šta je Džem Džemšid? Rob, to je malo rečeno. Rob, prosti rob kog vode na lancu od trga do trga, ima još uvek nade na milost dobrog gospodara ili na otkup ili na bekstvo. A Džem milosti niti može očekivati niti bi je mogao primiti sve i kad bi neko hteo da mu je da? Otkup? Za njega ne sakupljaju otkupe, nego naprotiv, plaćaju čitava bogatstva i sa jedne i sa druge strane da bi ostao rob i sredstvo i da se ne bi otkupio. (Izuzetak je njegova majka, nepokolebljiva, divna žena, stvorenje nad stvorenjima, ali ona svojim nemoćnim naporima samo uvećava teret njegovog poniženja.) Bekstvo? Teško beži i bezimeni rob iz lanaca, ali kad beži, on uvek ima malo nade da će zavarati gonioce i da će se dokopati nekog svog sveta u kom će moći živeti kao slobodan i bezimen čovek među slobodnim i bezimenim ljudima. A za njega ne postoji mogućnost bekstva. Vaskoliki obitavani i poznati svet, podeljen na dva tabora, turski i hrišćanski, nema za njega pribežišta. Jer, tamo ili ovde, on može biti samo jedno: sultan. Pobednički ili poražen, živ ili mrtav. Zato je on rob za kog nema više bežanja, ni u mislima ni u snovima. To je put i nada manjih i srećnijih od njega. A on je osuđen da bude sultan, zarobljen ovde ili živ u Stambolu ili mrtav pod zemljom, ali uvek i samo sultan, i jedino u tom pravcu bi mogao biti njegov spas. Sultan, i ništa za dlaku manje, jer bi to značilo isto što i ne biti, ni za dlaku više jer više od toga nema. To je ropstvo od kog bežanja nema ni posle smrti.

 

Brod je udario tupo bokobranom o kamenu obalu. Tišina je bila tolika da se i to čulo i kao laka jeka prošlo obalom sa koje su svi, od kardinala do konjušara, netremice posmatrali stasitog čoveka sa belim, zlatom izvezenim visokim kaukom na glavi, kako izdvojen, na tri koraka ispred svoje pratnje stoji kao kip. I nikog nije bilo ko u njemu nije video sultana i ko nije uviđao da taj čovek ne može drugo biti, iako zbog toga propada.

 

Dok je to pričao Ćamil se i sam digao. (Da ne bi dopustio da ga stražari ugone u sobu kao i ostale, on je obično sam polazio, nešto malo pre određenog vremena.) Posle uobičajenog krotkog pozdrava, nestao je u jednom od zavijutaka Proklete avlije, na kojoj se po zabačenim uglovima već hvatale prve senke sumraka.

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba