E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

VII poglavlje(Prokleta avlija)

Mladić se nije pojavio ni drugog, ni trećeg dana. A oko podne došao je Haim i, bacajući oprezno ispitivačke poglede svuda oko sebe, rekao da se sa Ćamilom "desilo nešto što ne valja". Više od toga nije čak ni on umeo da kaže.

 

Tek dva dana docnije Haim, koji za to vreme nije mirovao, došao je sa već sklopljenom pričom o Ćamilovom nestanku.

 

Prvo je, smrknut i oborene glave, obilazio prostor oko fra-Petra u širokim pa sve užim i užim krugovima i elipsama, bacao ispod oka poglede oko sebe, trudeći se očigledno da svom razgovoru da izgled slučajnog susreta u prolazu i, naravno, ne sluteći koliko su te njegove "mere predostrožnosti" uzaludne i providne. Kad se primaknuo blizu, upitao je prigušeno:

 

- Jesu li vas saslušavali?

 

- Nisu - odgovorio je glasno fra Petar, kom su Haimove "mere" počele da bivaju dosadne.

 

Ali nadajući se da je Haim saznao nešto o Ćamilu, ponovi odmah blaže:

 

- Nisu. A šta ima?

 

Tada je Haim počeo da priča. Iz početka se još držao kao čovek koji je zastao u prolazu, slučajno, i koji će odmah krenuti dalje, i bacao kratke poglede oko sebe, ali se malo-pomalo sve više zaboravljao i govorio sve življe, ne podižući glas.

 

U tom što je kazivao bilo je doduše pojedinih nejasnih i neobjašnjivih mesta, ali zato su neka druga bila ispričana sa takvim i tolikim pojedinostima kao da ih je svojim očima gledao. Haim je sve znao, i video i ono što se nije moglo videti.

 

Kad se Ćamil sa prvim sumrakom povukao u svoju ćeliju, koju je čuvar za njim zaključao, bilo je još vidno u prostranoj sobi. U dva svetla, pokrivena sahana hladila se već postavljena večera kakvu drugi apsenici nisu dobijali. Sve je bilo kao i svako veče. Šetnja iz ugla u ugao i očekivanje sna za koji se zna da neće doći. Malo-pomalo umukli su i poslednji šumovi dole u avliji. Mrak je progutao bele zidove i predmete i stegao ćeliju oko budnog čoveka. Stvarao se nov, moćni svet i u njemu su stali da se javljaju sitni, nestvarni glasovi i blesci od igre sluha u tami i nesanici. U jednom takvom trenutku, on sam nije znao u kom, čulo se kao da spolja ključ traži i nalazi ključaonicu. Ali to nije bila više varka sluha. Vrata su se stvamo otvorila i slaba svetlost se pojavila na njima. U sobu su bez šuma ušla dva tamna čoveka. Iza njih je momak nosio malu uljanicu. On je odmah stao sa strane, podigao lampu, i ostao tako nepomičan.

 

Svetlost se rasporedila po svima. Jedan od one dvojice bio je ugojen; sve je na njemu bilo oblo i mekano: njegov spoljni izgled, glas i pokreti. A drugi je bio mršav, sav kost i mišić u mrkoj koži, velikih očiju zaklonjenih senkom i krupnih, strahovitih šaka koje su iskakale na svetlosti. Izgledali su kao dva lica dvolične sultanske pravde. Samo prvi je nazvao učtivo (jezivom učtivošću) dobro veče. I počelo je.

 

Opasno mekim glasom debeli činovnik je rekao da je prvo saslušanje bilo više formalne prirode i da su i odgovori bili takvi. Ali na tom, naravno, ne može ostati.

 

- Potrebno je, Ćamil efendija, da nam najposle kažete za koga ste sakupljali podatke o Džem-sultanu i do u sitnice razrađivali način na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halife i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoću neprijatelja iz inostranstva.

 

- Za koga? - jeknuo je tiho mladič, već sav u stavu odbrane.

 

- Da, za koga?

 

- Za sebe, ni za kog drugog. Proučavao sam ono što je poznato u našim istorijama. Udubio sam se ...

 

- A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj?

 

Ćutanje.

 

(Haim je bio već zaboravio na svoj oprez i govorio živo, uz nemirnu mimiku lica i pokrete ruku.)

 

- Slušajte - nastavio je mirno i preterano svečano debeli činovnik - vi ste pametan i školovan čovek iz ugledne kuće. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli - ili vas je neko upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu bog podari dug život i svaki uspeh!) i da to nije dobar predmet ni za razmišljanje, a kamoli za proučavanje, pisanje, i razgovore. Vi znate da reč ni kad je u najdubljoj šumi izgovorena ne ostaje na mestu, a pogotovu kad se napiše ili čak i drugima kaže, kao što ste vi po Smirni pisali i govorili. Nego objasnite nam stvar i kažite sve. Biće lakše za nas i bolje za vas.

 

- Sve, što vi govorite nema veze sa mnom ni sa mojim mislima.

 

Mladićev glas je zvučao iskreno, sa prizvukom ogorčenja. Činovnik je tada napustio svoj svečano otmen stav i uzeo ton koji je za njega bio mnogo prirodniji:

 

- Čekajte malo! Ne može biti da nema veze. Sve ima veze sa svim. Vi ste čovek učen, ali ni mi nismo potpune neznalice. Ne preduzima se toliki posao slučajno ni bez nekog cilja.

 

Govorio je uvek samo onaj debeli. A Ćamil je sve više razmišljao o onom što čuje od ovog činovnika, i odgovarao nejasno, samo kao jeka.

 

- Cilja. Kakvog cilja?

 

- Pa baš to bismo i hteli da od vas čujemo.

 

Mladić ne odgovori ništa. Misleći da ga je pokolebao, debeli čovek nastavi samouvereno rastežući slogove.

 

- Dakle, molim vas!

 

To je bilo rečeno još tvrđe i suvlje, na neki nov način, sa prizvukom nestrpljenja i pretnje.

 

Mladić je bacao poglede u tamne uglove oko sebe kao da iza kruga ove slabe svetlosti traži nekog za svedoka. Mislio je kako da kaže jednu jedinu reč ili rečenicu koja bi razbila ovaj glupi nesporazum, sve objasnila i dokazala da tu nema cilja i da on o svemu tome niti treba niti može da polaže računa, ponajmanje u ovaj čas, ovde i ovako. Mislio je da to i govori, a ćutao je. Ali su govorila oba činovnika (sad je progovorio i onaj mršavi), brzo, upomo, naizmenično.

 

- Govorite!

 

- Kažite, biće i za vas bolje i - jednostavnije.

 

- Recite sve, kad ste počeli.

 

- Dakle, sa kojim ciljem i za čiji račun?

 

Zasuli su ga pitanjima. Mladić je žmirkao od svetlosti i jednako bacao nemirne poglede u tamne uglove. Teško se snalazio, ne uspevajući da dobro razabere i odvoji pitanja. Ali odjednom primeti da mu je onaj mršavi prišao bliže, da ¦e povisio ton i da mu govori ti.

 

- Ajde, ajde, govori!

 

Sva se njegova pažnja zaustavi na tom. Oseti se osramoćen, unazađen, oslabljen i još manje sposoban da se brani. Krivica i nesreća i nisu u nekom njegovom "cilju", nego u tom da čoveka dovedu (ili da se sam dovede) u položaj da ga o tom ispituju, i još ovakvi ljudi - hteo je da kaže. I mislio je da to govori, a ćutao je.

 

Tako je to išlo i trajalo dugo. Negde u toku te noći izvan vremena koje sunce odmerava svojim izlascima i zalascima i izvan svih ljudskih odnosa, Ćamil je priznao otvoreno i gordo da je istovetan sa Džem-sultanom to jest sa čovekom koji je, nesrećan kao niko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odreče sebe, da ne bude ono što je.

 

- Ja sam to! - rekao je još jednom tihim ali tvrdim glasom kojim se kazuju presudna priznanja i spustio se na stolicu.

 

Debeli činovnik je ustuknuo naglim, nehotičnim pokretom, i zaćutao. Ali onaj mršavi kao da nije osetio ništa od tog sveštenog užasa pred čovekom koji se očigledno izgubio i tako se zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona. U svojoj tupoj i kratkovidoj revnosti mršavi policajac se polakomio da iskoristi slobodno polje koje mu je njegov pametniji drug ostavio. Postavljao je nova pitanja, sa namerom da izvuče iz mladića priznanje da je u Smirni ipak postojala neka zavera.

 

Sedeći na niskoj stolici bez naslona, Ćamil je izgledao iscrpen i sav utonuo u sebe. Mršavi činovnik je obigravao oko njega i unosio mu se u lice. Njemu se činilo sada da je pred njim telo bez volje i svesti sa kojim može da čini šta hoće. To ga je izazivalo i zavodilo da je postajao sve nestrpljiviji i bezobzirniji. U jednom trenutku on je položio, izgleda, jednu od one dve strašne šake na Ćamilovo rame. A mladić ga je, ogorčen i zgađen valjda tom uvredljivom intimnošću, oštro odgurnuo. Tada se u tren oka razvila prava tuča. Umešao se i drugi policajac. Ćamil se i branio i napadao snagom i žesti-nom koju niko nije mogao očekivati. U gužvi je oboren i momak zajedno sa svetiljkom koju je držao. A kad je uspeo da se izvuče iz ludog klupka od ruku, nogu i udaraca, on je istrčao napolje i, dok se u ćeliji vodila borba u mraku, uzbunio ceo čardak. (Od tog momka i od probuđenih apsenika i saznalo se u Avliji za noćni prizor sa mladićem iz Smirne, a što se u Avliji prošapće to odmah dozna Haim.)

 

Iste noći Ćamila su izneli na jedan od kapidžika Proklete avlije.

 

Živa ili mrtva? Kuda su ga preneli? - to je fra Petar, u svom uzbuđenju, samo pomislio. A Haim je već odgovarao i na ta pitanja.

 

Ako je živ, verovatno su ga preneli u Timarhanu, kraj Sulejmanije, gde se zatvaraju duševno oboleli. Tu će, među ludacima, njegova pričanja o sebi kao nasledniku prestola biti ono što su sve reči i razgovori ludaka, bezopasna bolesnička maštanja na koja se niko ne osvrće. A takav poremećen i bolestan čovek, uostalom, i ne živi dugo nego nestaje lako i brzo sa sveta, zajedno sa svojim nezdravim maštanjima, a da niko o tom nikom ne mora da polaže računa.

 

Međutim, ako je sukob bio teži i ako je mladić u svom otporu i u svojoj borbi sa dvojicom otišao daleko i ranio nekog od njih (a izgleda da je tako, jer su posle morali da peru sobu od krvavih tragova), onda je moguće da su carski ljudi otišli još dalje, jer udarci se ovde ne mere i lako idu preko onog što je potrebno. U tom slučaju nesrećni Tahir-pašin sin već je u grobu. A takav grob, sa belim kamenom bez natpisa, ne govori ni o čemu, pa ni o carevima ni njihovim sporovima i borbama sa suparnicima.

 

Tek kad je ispričao sve do kraja, Haim se opet prisetio "opasnosti" koje ga okružuju i bez opraštanja, bacajući oko sebe ispitivačke poglede, otišao dalje, trudeći se da izgleda kao čovek koji bez cilja šeta po prostranoj avliji.

 

Fra Petar je stezao zube od nekog gorkog gneva na svoju sudbinu, na sve oko sebe, pa čak i na ovog nevinog Haima i njegovu večitu potrebu da sve saznaje, prenosi i raspreda do u tančine. Stajao je jednako u mestu i brisao ostudeneo znoj sa čela. Gledajući sa nesnalaženjem sivu, utabanu zemlju i bele zidove pred sobom kao da ih prvi put vidi, oseti kako mu celim telom ide hladan i tanak talas straha. Da ga ne stanu ispitivati zbog razgovora sa Ćamilom i da ga tako i po drugi put ne uvuku nevina u besmislenu istragu. Istina je da je ovaj Haim poremećen čovek i da vidi opasnosti i gde ih nema, ali sve može biti.

 

Brzo zatim tu pomisao potisnu druga: šta se moglo desiti sa Ćamilom? Sad ga opet neka bolna vrelina ispuni svega. Teško sažaljenje koje se ne da podnositi ovako u nepomičnosti i potpunoj neizvesnosti. Oseti silnu potrebu da promeni mesto, da vidi i čuje druge ljude, koji su daleko od ovih zamršenih, tamnih priča iz Smirne; da vidi ljude, ma kakvi bili, samo da su izvan ove bezumne mreže koju pletu, zatežu i mrse između sebe bolesnici sišli s uma i carski policajci bez duše i pameti, a u koju se i on ni kriv ni dužan, evo, našao upleten.

 

Krenuo je niz avliju put zaklonjenih uglova i senki, gde su, u svađi, igri ili šalama, grajale rasturene gomile apsenika.

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba