E-knjige


Pixagogo direct photo link

Ovaj blog ce sadrzavati citave kopirane knjige, pripovijetke, pjesme, drame i dr. od raznih knjizevnika iz BiH i svijeta.

11.02.2009.

VIII poglavlje(Prokleta avlija)

Posle dva-tri dana bilo je jasno da ga neće ispitivati zbog dugih razgovora sa Ćamilom. Znači da je sve svršeno i - pokopano. Nestalo je straha i iščekivanja, ali nije bilo ni lepše ni lakše. Naprotiv. Počelo je vreme bez Ćamila. Ne zaboravlja ga, ali oseća u sebi da mu se više ne nada.

 

Još je prava letnja vrelina. U Avliji sve kao i uvek. Jedne puštaju, drugi dolaze na njihovo mesto, a to se i ne primećuje. Svi su sporedni i nevažni. Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.

 

Svakog jutra okupljaju se u senci isti ili slični živi krugovi apsenika. Fra Petar zastane kod prvog, "komšijskog" kruga. Tu je sve isto. Zaim se ženi i razvodi još uvek sve sa novim nežnim ženama, i uvek ga jedni grubo uteruju u laž a drugi slušaju. On je bled, zelenkast i crn u licu, kao da boluje od žutice. A pogled mu, bez veze sa onim što govori, luta, jadan i lud od straha i skrivene pomisli na kaznu koja ga čeka, ako mu se dokaže ono za što ga optužuju.

 

I ostali pričaju o ženama, samo na drugi način. Najviše se čuje onaj atletski razvijeni čovek sa promuklim basovskim glasom. Ali on je za trenutak ućutkan i sluša zajedno sa ostalima kako postariji momar priča o mladoj Grkinji koja je posluživala u njihovoj krčmi.

 

- Krupnijeg i čvršćeg ženska nisam video. Galija. Nosi grudi pred sobom kao dva jastuka. Kreću se za njom one dve puste polutine; samo melju. Svak pruža ruku i hvata gde može i koliko može. Ona se brani, brani je i gazda, onaj krezubi Grk, ali ko će mornarima vezati ruke. Malo-malo pa uštinu. I najposle, morala je napustiti službu. Tako bar gazda kaže. A nije, nego je on, lisac, sklonio u svoju kuću i čuva za sebe. Grde ga momari i uzdišu: "Ih, šteta, onakva žena, kô plast!" - Kô plast, kô plast!" kaže Grk više za sebe. "Ali da je onako produžio, da štipa ko stigne, šta bi bilo? Slamka po slamka, i plast bi razneli. Mangupi!"

 

- Ih, - buni se promukli bas. - Ih, ih, kakvi ste! Samo o tim kafanskim droljama umete da govorite! I samo o gadnim stvarima! Ih!

 

Nastaje objašnjavanje, iz kog bas izlazi kao pobednik: svi ućutkavaju mornara i traže da bas nastavi neku priču koju je ranije bio započeo. I on nastavlja da priča nešto uzbudljivo i nejasno o nekoj ženi izuzetne lepote, rodom iz Gruzije, koja je ovde u Stambolu čuda počinila i mlada umrla.

 

- To je takav soj ljudi. Njena baba je bila lepotica na glasu. Ceo Tiflis je poludeo za njom. Jeste. Sklonili su je kod rođaka u jedan zaselak, podalje od Tiflisa. I po njoj se taj zaselak i danas zove "Sedam nosila", a pre toga se zvao drukčije, ne znam kako. Jer zbog nje i njene lepote palo je za pola sata sedam mrtvih glava oko njene kuće. Pobili se prosci i otmičari. Tri se porodice u crno zavile. A ona umrla od žalosti. Nije venula polako, nego kao mrazom pokošena. Prekonoć. Ali ni umirući nije htela da kaže koga je ona volela, ni da li je taj dotični jedan od onih poginulih ili je među živima. Eto, od te svoje babe nasledila je lepotu, stas, oči...

 

- Jeste - kaže neko iz kruga - to se zna da Gruzijanke imaju divne oči.

 

- Šta se zna? Otkud se zna? Šta znaš ti, slepac, o tim poslovima?

 

- Što da ne zna? Kao da si ti sam na svetu! - bune se neki glasovi.

 

- Ne prekidajte čoveka, nek priča! - traže drugi.

 

- Pričaj ti, adešu, i ne osvrći se na kojekoga.

 

Krupni čovek, krupna glasa, sa gnevnim pokretom ruke i sa grimasom gnušanja na licu, odbija.

 

- Mrzi me, more, da govorim. Šta vredi pričati ovome slepom kučetu?

 

Ali svi navaljuju i na kraju ga, kao uvek, nekako umiruju, tako da nastavlja priču o ženi iz Gruzije i njenim očima, još uvek kivan.

 

- I kad mi ko ovako kaže "Imala je divne oči", meni se lepo smrkne. Kakve oči, ćorav ti hodio! Kad pogledaš ta dva oka, ti i ne pomišljaš na ova dva vidjela što svaki od nas nosi u glavi, nego na dva nebeska polja od sunca i meseca senovita. Kakvih zvezda i oblaka, kakvih čuda ima na ta dva polja! Jadan adešu! Gledaš, i kameniš se i topiš se. Nema te! Zar to samo ,,dva oka"?! I ona, dabogme, gledaju, ali to je najmanje, to im je poslednje. Oči! Šta je ovo malo očiju u glavi što nosimo i što nam pokazuju da potrefimo u vrata i da ne pronesemo kašiku mimo usta? A šta su ona dva čuda nebeska? Tu poređenja nema. To se jednom desilo na ovoj zemlji: jednom pa nikad više. I bolje je. Manje muke i žalosti. Takve oči ne bi trebalo da umiru kao i ostale, ili ne bi trebalo da se rađaju na ovaj svet.

 

Čovek odjednom zaćutao. Izdao ga glas. Iz kruga nije bilo reči ni primedbi. To je trajalo trenutak. A onda je opet nastala neka prepirka i smeh i zbrkan žamor izukrštanih glasova i sočnih psovki.

 

Prateći malo poizdalje razgovor u krugu, fra Petar je osećao nekog iza sebe. Kad se okrenuo da pode, pred njim je stajao Haim.

 

Na svojim šetnjama po avliji on tako redovno nabasa na Haima koji, gonjen nemirom i sav ustreptao, neprestano menja mesto. Gde god dođe sa svojim zavežljajem stvari njegova sumnja u sve i svakog već ga čeka tu. On odmah preduzima svoje "mere predostrožnosti". A posle dan-dva napušta to mesto i traži novi i sigurniji ležaj. Pri susretima sa fra-Petrom nekad prođe kao da ga ne poznaje, nekad ga samo pozdravi lakim pokretom glave, značajno trepćući očima, a nekad priđe i razgovara slobodno, dok se opet nečeg ne priseti i ne krene dalje.

 

Tako je i sad sam stao pored fra-Petra i sam počeo razgovor o čoveku sa promuklim basom. I tu je već sve znao:

 

To je čovek niskog porekla koji je svojom velikom snagom i svojom umešnošću dospeo u društvo gospode. Nekoliko godina bio je prvak u rvanju, poznat u celoj Turskoj. Bio je vojni nabavljač, vlasnik kafana, pa posrednik u svakojakim poslovima. Veliku je paru taj preko ruke preturio. Inače, kockar i pijanac i naročito ženskar. Tako je uhvatio neku bolest. Nikad nije bio čistih ruku ni razlikovao svoje od tuđeg, ali nekako mu je prolazilo olako dok je bio u snazi i pameti. Ima dve-tri godine da je stao da pada sve niže i niže, počeo da gubi svaki račun. Žene mu ispile mozak i oronuo snagom. Najposle ga njegovo nekadašnje društvo pustilo niz vodu. Pomešao se sa najnižim kriminalcima. Tako kao višestruki bankrot i varalica, i dospeo ovamo. Tek je drugi mesec da je tu, pod istragom, a lepo se vidi kako iz dana u dan sve više opada i kako mu ono malo pameti lapi. Više ne razlikuje ono što jeste i što može biti od onog što ne biva. I samo o ženama govori. To je bolest. On, očigledno, ne bi mogao ni zamisliti da može negde biti ženske ljubavi, ljubavne strasti ili samo pomisli, a da on ne učestvuje i njima. I topi se i nestaje kao parče šećera u vodi. Od nekadašnjeg siledžije i rasipnika nije ostalo gotovo ništa do ovo prazno prepiranje sa dokonjacima i stalna potreba za govorom i pričanjem. U poslednje vreme sve je osetljiviji, nekako se istanjio i profinio. Pričanje mu je sve življe i bogatije. Njegova nekad čuvena glasina sad je promukla, stalno uzbuđena i tronuta, na mestima sa suznim, grčevitim prekidima koje on uzalud zataškava i maskira svojim izdiranjem na one koji ga okružuju.

 

- Taj ne može više da ne govori. Popustili obruči i vidite da curi na sve strane. Gotov je!

 

Sigurnim, povišenim glasom, gotovo veselo, pričao je Haim i dalje o svemu i svačemu. Ali onda se odjednom trgnuo, pogledao kao probuđen oko sebe, trepnuo sa oba oka, dajući tako sabesedniku tajanstven i nerazumljiv znak i bez pozdrava otišao dalje sporim korakom, oborene glave, kao čovek koji traži što nije izgubio.

 

A fra Petar produžuje svoju šetnju niz Avliju, do nekog drugog kruga, pitajući se ima li igde razumna čoveka i razgovora, i tražeći, kao lek što se traži, malo zaborava i razonode.

 

Rečeno je napred, i istina je, da se život u Avliji stvamo ne menja nikad. Ali menja se vreme i s vremenom slika života pred svakim od nas. Počinje da se smrkava ranije. Javlja se strepnja od pomisli na jesen i zimu, na duge noći ili kišovite, hladne dane. I život je pred fra-Petrom uvek isti, ali kao neki uzan i sve slabije osvetljen hodnik koji se primetno ne menja, ali za koji se zna da sa svakim danom biva za prst-dva uži. Od toga nailaze na apsenika kratke ali neodoljive panike pod kojima klone i najtvrđi, bar za koji trenutak.

 

O tim danima fra Petar je pričao dugo. Podižući se s vremena na vreme i nameštajući se na jastuku, zagledan u snežnu daljinu i prateći sećanje u stopu, govorio je sniženim a jasnim glasom:

 

"Vidim, oduljilo se ovo moje tamnovanje na pravdi boga. Dok sam ono deverao s jadnim Ćamilom i brinuo zbog njega, nekako sam manje mislio na sebe i svoju nevolju. A sad ne mogu da se odbranim od toga. Opominjem sam sebe na strpljenje, ali strpljenje me izdaje. Duga noć, još duži dan, a teška misao. Najgore mi je što znam da sam nevin, a niti me ispituju niti mi ko spolja šta javlja. Kad to pomislim, udari mi krv u glavu pa obnevidim i dođe mi da vičem na sav glas. Ali se stišavam, trpim i jedem se u sebi, i samo se pitam šta li me još čeka. Svašta mi iskače pred oči, samo izlaza ne vidim. Nigdje čovjeka da porazgovaram s njim, a ubi me nerad i besposlica. Raspitivao sam se ima li kakva posla za mene, da se popravi kahveni mlin, da se kuriše neki sahat. Šta bilo. Jer, od tog sam esnafa. Ali me čuvar gleda i riječi ne govori. Molim ga da pita starješinu. Sutradan on mi kaže: ,,Sjedi s mirom i ne pominji to više!" I okrenu mi leđa. Htio sam da se pravdam, ali on se obazrije i odmjeri me ružno.

 

- Ono biva da neki nabavi krišom turpiju ili dlijeto, kako bi lakše odavde izišao, ali da ih mi sami nekom dajemo, to ne biva. Nisi to dobro smislio.

 

I rekavši to, pljunuo je i otišao. Ostao sam kao poliven. Htio sam da vičem za njim, da sam nevin i da ni pomišljao nisam na bježanje. Suze su mi navrle od neke sramote. Sam ne znam zašto. Ali kad sam malo razmislio, vidio sam da čovjek govori pravo. I krivo mi je bilo više na sebe nego na njega. Gdje mi bi pamet? Kad Ijudi dopadnu ovog čega sam ja dopao, onda im niko ne može vjerovati. A ja zaboravio gdje sam!

 

I tako opet, dokon i brižan, čekaj da prođe dan i dođe noć koja prolazi još sporije.

 

Jednog dana pustiše i onu dvojicu trgovaca iz Bugarske i umjesto u progonstvo oni krenuše svojim kućama. Po običaju i radi sevapa pokloniše mi asuru na kojoj su ležali. Uzmi, kaže jedan, pa i tebe sunce da ogrije! A sve šapuće i zakreće glavu u stranu. Otišli su k'o dvije sjenke. Nisu smjeli ni da se raduju. Bez njih mi još teže. A kraj sve svoje brige jednako mislim i na Ćamila i njegovo pričanje i zlu sudbinu. Počinje da mi se priviđa.

 

Poranim ja tako, u samu zoru, i jedva čekam da se vrata otvore. Izađem iz onog smrada i one tjeskobe, umijem se na česmi, pa sjednem i uživam, dok još nije povrvio onaj narod iz svojih ćelija. A kakvo je svitanje u Stambolu! Kazati se ne može. To nit' sam prije toga vidio nit' ću ikad više vidjeti. (Bog zar tako htio i dao svaku ljepotu dušmaninu!) Nebo porumeni pa siđe na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha, za sultana i za roba i apsenika. Sjedim tako i uživam i pušim, ako se nađe, a od duhana sve mi se glava zanosi. Dim oko mene, a uza me se kao privije  Džem-Ćamil, neispavan, blijed, suznih očiju. I ja razgovaram s njim srdačno i prosto, kako nikad nisam mogao ni umio dok je bio tu i dok smo se viđali, onako kako bih razgovarao sa nekim mlađim od fratara iz mog manastira, kad ga napadne taedium vitae. Uhvatim ga za ramena i prodrmam.

 

- Uranio, zoru prevario! Svanulo, Ćamil efendija. Hej!

 

A on odmahuje glavom.

 

- Za mene je — kaže — a ponoć a zora, sve isto. Nema svanuća.

 

- Ama kako nema, bolan brajko? Ne huli i ne govori budalaštine. Dok god ima mraka, biće i svanuća. Vidiš li ti ovu ljepotu u boga?

 

- Ne vidim - kaže on oborene glave a glas mu se lomi.

 

A meni ga dođe žao pa ne znam što bih učinio da mu pomognem. Oko nas sva Prokleta avlija sjajem prelivena.

 

- Ajde, jadan, ne govori što ne treba i ne griješi duše. Daće bog, ozdravićeš ti od te tvoje bolesti i još se u zdravlju i na slobodi svakog dobra i svake ljepote nagledati.

 

A on samo obara glavu.

 

- Ne mogu ja - kaže - dobri čovječe, ozdraviti, jer ja nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne može ozdraviti.

 

I sve tako govori koješta, zamršeno i nejasno, ali tužno; najtvrđeg čovjeka da rasplače. Tješim ga uzalud. Korim ga očinski što ne vidi ono što je oko njega, a vidi ono čega nema. A pravo govoreći, nekako se i meni smrači jasno jutro. Pa opet okrećem na šalu. Vadim duhan.

 

- Ajde da zapalimo po jednu i da tresnemo rđom o zemlju, majka mu stara! Hoćemo li?

 

- Hoćemo - kaže on, više zbog mene - hoćemo!

 

I uzme da puši, ali ko zna gdje je njegova misao. A puši kao mrtvim ustima i gleda me kroz suze, nesretni Džem. Cigara mu se gasi.

 

Neko negdje vikne (to se dvojica pobila) i trgne me. Prenem se, a ono nikog pored mene nema. Moja se cigara ugasila, a ruka mi još ispružena. Pa to sam ja sam sa sobom razgovarao! Uplašim se od ludila kao od zarazne bolesti i od pomisli da ovdje i najzdravijem čovjeku počinje s vremena da se muti i privida. I stanem da se otimam. Branim se u sebi, naprežem se da se sjetim ko sam i šta sam, odakle sam i kako sam ovamo došao. Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i drugačijeg svijeta, da ovo nije sve, i nije zauvijek. I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te misli. A osjećam kako Avlija kao vodeni vrtlog vuče čovjeka na neko tamno dno."

 

Nije lako ni najtvrđem čoveku provoditi dan i čekati sumrak sa takvim mislima; a dan ne donosi ni promene ni nade. Jedino Haim ako priđe. On priđe svakog dana, ali sa njim ne može biti pravog razgovora. On, siromah, sve dublje tone u svoja mračna pričanja i uobražene strahove. Uzalud ga fra Petar svaki put pita da li je šta čuo o Ćamilu. Ništa ne zna, i više ga to ne zanima. On kao da se i ne seća mladića iz Smirne. U njemu sve vri od drugih, novih strahota i optužba koje priča isto onako žustro i sa pojedinostima, kao da je sve gledao i preživeo, pa ih isto tako brzo zaboravlja. Izgleda da vaskoliki svet nema za njega dovoljno crnih vesti i nepravdi i stradanja. Sve ih on brzo u sebi preradi, ispriča, i zaboravi.

 

Priđe Haim, posle čitavog rituala od nekih "mera", sedne pored "jedinog čoveka kome se ovde može verovati", a fra Petar se usiljava da bude veseo, tapše ga po ramenu.

 

- Šta je, Hajmo, razbibrigo moja, šta ima novo?

 

Ali Haim ga gleda ukočenim pogledom svojih po položaju nejednakih zenica, i kao da nije ni čuo njegove reči, kaže tmulim glasom:

 

- Slušajte, ja ne znam da li ste vi mislili o tom, ali meni se u poslednje vreme sve češće navraća misao: da ovde i nema zdrava čoveka pri čistoj pameti. Verujte! Sve sam bolesnik i ludak, i stražari i apsenici i špijuni (a gotovo svi su špijuni!), da i ne govorim o najvećem ludaku, Karađozu. U svakoj drugoj zemlji na svetu on bi bio odavno u ludnici. Ukratko, sve ludo, osim vas i mene.

 

Glas mu je drhtao. To prisili fra-Petra da podigne oči i da ga bolje pogleda. Haim je bio još mršaviji, uvek jednako neobrijan, sa crvenim i suznim očima, kao da je dugo sedeo kraj nekog dimljiva ognjišta. Glava mu je lako podrhtavala, a glas je bio siktav i prigušen.

 

- Sve sâm ludak, časti mi!

 

Fra Petar oseti nelagodnost, i laku jezu uz potiljak. Učini mu se, za trenutak, da Prokleta avlija zaista nema izlaza.

 

A desilo se da je tog dana dobio prvu i radosnu vest spolja.

 

Šeta, kao svakog jutra, po avliji. Dva mlada apsenika, dečaci gotovo, jure jedan drugog u trku, praveći krugove oko fra-Petra i zaklanjajući se za njega. Bilo mu je nezgodno, a krugovi su se sve više sužavali. I pre nego je uspeo da se skloni od obesnih mladića, jedan od njih se, onako u trku, priljubi sasvim uz njega, kao uz živ zaklon, i fra Petar oseti kako mu tutnu u ruke neku savijenu hartiju. Mladići produžiše svoju trku dalje od njega, a on se, zbunjen i uplašen, povuče u dno avlije. Na hartiji je pisalo turski, nepoznatom rukom: "Perkan će biti pušten na slobodu za dan-dva."

 

Nemimo je proveo taj dan i noć za njim. Po svemu je bilo jasno da je samo fra Tadija mogao biti taj koji je poslao ovu vest.

 

A sutradan je zaista došao čuvar i rekao mu da skupi svoje stvari i da se spremi za putovanje. Predveče je izveden i otpremljen - u progonstvo u Akru. Sve i da nije bio siguran da ceduljica potiče od fra-Tadije, sad bi se uverio, jer taj nikad ništa u životu nije tačno predvideo.

 

Te noći je fra Petar sa azijske obale, gde je trebalo da se prognanici iskupe pre polaska, video prvi i poslednji put Carigrad u svoj njegovoj sili i lepoti. - Vazduh je bio mlak i sladunjav. Čovek se osećao zbunjen i izgubljen među dve desetine saputnika. Noć bez zvezda i meseca. A pred njima se celom jednom stranom mračnog vidokruga dizao večemji Stambol, nalik na vatromet koji se zastao u poletu. Bio je ramazan i na munarama svih džamija goreli su kandilji trepćući kao pravilna sazvežda iznad bezbrojnih gradskih svetlosti. Većina osuđenika je sedela oborene glave. Neki su već ležali. Fra Petar je jedno vreme gledao to što je danju Stambol, a što se sada moćno i izazovno propinje kao iskričav talas put nevidljivog neba, u beskrajnu noć. (Koliko je trebalo da se užegu tolika svetla? Ko će ih ikad moći pogasiti?) Izgledalo mu je da tu nema nigde mesta za Prokletu avliju, a ipak ona je tamo negde, na jednoj od onih malih tamnih površina, medu gusto razasutim svetiljkama. Zamoren, on se najposle okrenuo na drugu stranu, ka mračnom, nemom istoku, ali i tu kao tamo na osvetljenom vidiku bila je misao o Prokletoj avliji. Ona je pošla sa njim na put i pratiće ga na javi i snu, do Akre, za vreme boravka u Akri, i posle toga.

 

- I u Akri sam svašta video i doživeo. Nešto sam ti i pričao, a imalo bi da se priča još. Tu sam dosta prognanih ljudi sreo, svake vjere i svakog naroda, i krivaca i, još više, nevinih. Mnogi su od njih proveli po nekoliko mjeseci u Prokletoj avliji i poznavali Karađoza. A jedan mlad čovjek iz Libana uhvatio mu je i hod i glas, pa bismo se iskidali od smijeha kad bi ispred nas šetao i vikao: "Šta kažeš, ni kriv ni dužan nisi? E, to je dobro, baš takav nam jedan treba!" To je bio debeljušan čovjek, širi nego duži, velike obrijane glave sa naočarima od debelog stakla, i sav nekako od šale i smijeha. Bio je kršćanin. A kad smo se malo bolje upoznali, i ja mu se rekao ko sam i odakle sam, uvidio sam da je mnogo pametniji i opasniji nego što se pokazuje. Političar neki, izgleda. Šali se, šali, pa istom sjedne do mene i kaže kroz smijeh: "Ah, dobar je, dobar Karađoz." Ja se čudim: "Kako dobar, jadna mu dobrota!" "Ne, ne, to je pravi čovjek na pravom mjestu u današnje vrijeme" odgovara on. I onda mi kaže sasvim drugim glasom, na uho: "Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati." - Sve mi to govori kao uzgred, pa se odmah diže i s rukama u džepovima šeta i viče kao Karađoz i sve nas nagoni na smijeh. A u toj šali i smijehu ja sam uvijek mislio na Ćamila i teško mi je bilo što nemam s kim da razgovaram o njemu. Jer nikad mi, čini mi se, živa čovjeka nije bilo tako žao.

 

Osam meseci je ostao fra Petar u Akri. I tek tada je na zauzimanje svojih fratara i nekih uglednih Turaka pušten i vratio se u Bosnu, u isto doba godine u koje je i krenuo iz nje godinu dana ranije, zajedno sa fra-Tadijom Ostojićem koji je za sve to vreme ostao u Carigradu i radio na sve strane da ga oslobodi.

 

E-knjige
<< 02/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728


*arhiva knjiga*
*Abdulah Sidran

*Abdulah Sidran-Bašeskijina samoća

*Ivo Andrić-Aska i vuk

*Ivo Andrić-Most na Žepi

*Ivo Andric - Prokleta avlija
Bilješka o piscu
Uvod
I poglavlje
I poglavlje(nastavak)
II poglavlje
III poglavlje
IV poglavlje
V poglavlje
VI poglavlje
VII poglavlje
VIII poglavlje
Kraj

*Mehmedalija Mak Dizdar-Kameni Spavač(zbirka pjesama)
Mehmedalija Mak Dizdar - Putevi
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Čovjeku
Mehmedalija Mak Dizdar - Slovo O Nebu



*Citati:

*„Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspijevaju da ih sagledaju.(Paulo Koeljo - Alhemicar)“

"Nije učen onaj ko čita knjige, nego onaj ko zna šta čita."

"Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti.(Pol Elijar)"








*Linkovi-Knjizevnost*

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
356379

Powered by Blogger.ba